Muzika je moja religija!

„Pevanje je za mene poput medicinske mantre“, rekla je jednom prilikom italijanska pevačica i autorka tekstova pesama, Đana Nanini, u jednom intervjuu. „Kada pevam, osećam se kao da sam u transu. To me čini srećnom i menja moju svest. Volela bih da podelim to osećanje sa celim svetom.“ Poznata italijanska muzičarka ipak tvrdi da nije religiozna.

Predavanje sebe osećaju ekstaze, koji muzika stvara je iskustvo koje odjekuje kroz kulture i žanrove, a dele ga i izvođači i publika. Muzika može da deluje kao magnet, dok njene note deluju na podsvest. „Muzika i religija imaju iste korene“, veruje švajcarska muzikološkinja i psihološkinja, Marija Špihiger. „One mogu da otkriju osećanja koja je teško izraziti rečima. Iskustva koja se tako ispoljavaju prevazilaze svakodnevnicu.“

„Zamah anđeoskih krila“

Duhovna moć muzike se uočava kao nit koja povezuje čitavu ljudsku istoriju. Čak i u 21. veku, šamani koriste zvuke bubnjeva i frulica u svojim ritualima. Brojne tradicionalne i tribalske grupe posežu za muzikom kao nekom vrstom pristupa božanstvima.

U hrišćanstvu je muzika oduvek igrala bitnu ulogu. Od gregorijanskih crkvenih pesama i Bahovih kantata na orguljama, pa sve do pevanja molitvi, muzika služi kao jezik koji daje izraz očajanju i radosti, stanju mirovanja i ekstaze.

Muzički psiholog, Hajner Gembris, opisuje ovu pojavu na sledeći način: „Muzika je kao zamah anđeoskih krila. Ona nas dodirne i dopušta da osetimo prisustvo nečega transcendentnog, nečega što prevazilazi ograničenost ovog sveta.“

Duhovnost bez religioznosti

Međutim, u sekularnim delovima Zapada, religiozni aspekti muzike sve više i više blede. Obožavanje koje je kod starijih generacija bilo rezervisano za svete figure, sada je preusmereno na rok i pop zvezde među mlađim generacijama. Mnogi ljudi danas traže osećanja koja su nekada pružale molitve u religioznim ritualima u koncertnim dvoranama i klubovima.

„Duhovnost se ne pojavljuje samo kod jedne osobe“, kaže muzikološkinja Marija Špihiger. „Umesto toga, ljudi se oslanjaju na kulturno nasleđe koje već postoji. Za mnoge, muzika ima veliki značaj. Oni izvlače značenje i svrhu iz nje, a neki ljudi zadovoljavaju i religiozne porive kroz muziku kao posrednika.“

Osećanje omamljenosti

Obožavaoci, kao što je tridesetšestogodišnja Elizabet Dik, dele taj osećaj. „Volela sam da slušam Enigmu“, kaže ona. „Nežna muzika ovog benda svakako je nešto duhovno za mene. Imala sam osećaj da lebdim u drugim dimenzijama.“

Doduše, Elizabet uživa da ide i na rok koncerte, ali ona poriče bilo kakvu direktnu povezanost sa religijom. „Možda to i nema neke posebne veze sa duhovnošću. Ipak, kada se na hiljade obožavalaca raduje, ta atmosfera te lako ponese. Tada se osećam kao u transu.“

Ista stvar se primećuje i na nastupima tehno umetnika, gde mladi ljudi igraju u omamljujućem ritmu. Istraživanja pokazuju da ova muzika ima uticaj na celo telo preko autonomnog nervnog sistema. Disk džokeji često znaju kako da upotrebe te veze, puštajući muziku sa identičnim ritmom čitav minut. Nakon nekoliko sati izloženosti ovoj muzici, plesači bivaju uvučeni u stanje nalik transu.

Rok zvezde kao božanstva

Na taj način, ne samo muzičke zvezde, već i disk džokeji, uzdižu se kao kvazi-religiozne ikone i igraju posebno važnu ulogu za mlade ljudi koji počinju da grade svoje ličnosti. Američka pevačica Pink i grupa Fejtles su to iskazali naslovom svojih pesama: “Bog je disk džokej”.

Postoji još jedna paralela između religioznih figura i rok zvezda na nivou koncerta. Među obožavaocima se širi objedinjujuća atmosfera. Neke grupe muzičkih posvećenika imaju čak i potrebu da se razlikuju od ostalih obožavaoca drugih žanrova kroz rituale, oblačenje i nakit.

Kada je reč o umetnosti marketinga, mistifikacija i stvaranje božanstava takođe igraju ulogu. Ova industrija često voli da predstavlja muzičke zvezde kao nadljude. Mnogi fanovi su oduševljeni idejom da se jednog dana pridruže redovima svojih idola, a to se odražava u popularnosti televizijskih takmičenja kao što su “Američki idol” ili „Nemačka traži super-zvezdu”.

Vernici i agitatori

Uloga koju religija igra kod samih zvezda značajno je različita. Postoje religiozni muzičari, kao što je nemački pop pevač, Ksavijer Naido, čije verovanje može da se čuje u rečima njegovih pesama i vidi u njegovom svakodnevnom životu. On se moli dva puta dnevno, kao deo njegove hrišćanske prakse.

Drugi muzičari nekada koriste religijske simbole kao provokaciju. Madona je uzburkala strasti tokom nedavne turneje naslikavši slike Isusovog raspeća po telu, mada teško da bi se moglo reći da je po prvi put ova zvezda, čija je jedna od najpoznatijih pesama „Kao molitva” (Like a prayer), ukrstila moć religije i muzike. Vatikan je plamteo u besu zbog toga što je ona samu sebe predstavila kao simbol emancipacije.

Religijske vizije

I druge zvezde, uključujući i Majkla Džeksona u određenim trenucima njegove karijere, slave sebe na bini uz bombastične svetlosne efekte, vatru i lasere. Ovi efekti čine da zvezde izgledaju skoro kao spasioci koji su poslati po svoje sledbenike, kažu psiholozi. Tradicionalni koncerti su se pretvorili u grandiozne predstave pune simbola koji podsećaju na elemente iz Starog zaveta, u kojima se bog predstavlja ljudskoj vrsti na različite načine.

Ovakve analize su, naravno, pomalo uzvišene u poređenju sa prosečnom percepcijom obožavalaca koji odlaze na koncerte. Ali, mnogi bi mogli da se slože da opisom iskustva jednog devetnaestogodišnjaka. „Kada odem sa svojim prijateljima na rok koncert, osećaj je oslobađajući. Svi smo mi jedno. Sve brige koje imamo preko nedelje, sve nevolje sa šefom – sve nestaje i odjednom nije važno. Osećam se kao da sam prebačen negde drugde, u neki drugi svet.“

Autor: Suzane Kords / Nevena Cukućan
Redakcija: Jakov Leon