Muke na štiklama | Mozaik | DW | 04.06.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Muke na štiklama

U četrnaestoj beogradskoj gimnaziji, u trećem razredu, zavoleo sam jednu devojku zbog cipela sa visokom petom. Čuvala ih je u kutijama sa vatom, negovala i pričala sa njima… piše Goran Samardžić.

default

Žene

Na prve štikle u svom životu nailazio sam puzeći, pošto nisam znao još da hodam. Susret bebe i depersonalizovanih, hladnih štikli odvij'o se na podu, u gradu Beogradu u kojem gosti ne skidaju obuću već u njoj pravo s ulice uskaču u vaš privatni život. Bebe i mala deca su najveći fenomenolozi i fetišisti. Samo o tome ne znaju da govore, a pogotovo pišu i diskutuju. Pa neću i ja. Pisaću o vremenu kad sam štikle povezao sa onima koje ih nose - sa stvarnim ženama.

Dakle, i sâm sam kap u moru muškaraca koji vole štikle, tj. cipela na štiklu, pod uslovom da ih nose žene, ne travestiti i nedorasla stvorenja. Štikle povisuju i izdužuju žensku figuru, a u slučajevima kad se stalno nose postaju i deo anatomije. One su afrodizijak što se ne uzima oralno već preko očiju. Skoro da nema muškarca koji ne prikuje ponekad pogled za štikle, pa onda krene njima naviše, ka glavi i očima. Takva jedna impresija može poslužiti ponekad kao uvertira za toplu i stabilnu vezu, premda štikle muškarci uglavnom povezuju s brzim, uzbudljivim i rizičnim avanturama koje dižu andrenalin. Pokušaću u hiljadu reči sažeti neke priče o štiklama. Temelj sam im udario na početku.

Rote Schuhe Verführung Erotik Liebe Symbolbild

Visoke potpetice

U transformacijama kakve devojke i žene dožive kad se popnu na štikle počeo sam uživati davno, davno. Ne baš kao beba, al' kao dečak sigurno. Spad'o sam u brkatu decu koja bi i mečki da je popnu na visoke pete počela dobacivati i dodijavati joj. Štikle su prolepšavale ionako lep ženski rod, čineći me zbunjenim, nesrećnim, sve dok se nisam dokopao svoje prve devojke. Svojih prvih štikli!

Daleko sam od fetišiste, od onih koji masturbiraju na cipele s visokom petom i maze se s njima, ali sam voleo kad me moja nepunoletna devojka dočeka u stanu propeta na štikle. To bi je pretvorilo u pravi erotski autoritet. Puno puta je, imitirajući danske erotske komedije, u cipelama uskakala u krevet, trapavo me voleći. Koristili smo ih kao ventilator za raspirivanje ljubavnog žara. I dan danas se sećam tih cipela i one koja ih je nosila.

U gimnaziji, u trećem razredu, kad me moja prva ljubav napustila, zavoleo sam malo jednu devojku zbog cipela s visokom petom (lečio sam gripom od groznice). Čuvala ih je u kutijama s vatom, negovala i pričala s njima. S mnogo pari. Nisam ih razlikovao. Meni je bilo važno samo da su uske i visoke. Ova devojka, čiji su inicijali D.R. imala je modele opasne po život. Tako zašiljene da se s njima moglo ubiti. Za njihovo nošenje bila je potrebna oružana dozvola.

Jednom smo kod Vukovog spomenika pretrčavali tramvajsku prugu, držeći se za ruke. Posrnula je ostavivši za sobom cipelu zaglavljenu u žlebu od šine. Dramu je uvećao i nadolazeći tramvaj iz pravca Novog groblja. Četvorka. Jedan od onih teških, starinskih modela koji mlavi sve na šta nagazi; bilo to živo, mrtvo, meko il' tvrdo. Smrt za jednu poljuđenu, žensku cipelu nije mogla biti gora ni naturalnija. Vrisnula je (ne cipela već devojka). Aktiviran tim vriskom bacio sam se pred tramvaj i ugrabio cipelu iz smrti. Dok sam joj je predavao zapazio sam koliko je mala i jadna bez oslonca visokih peta. Viđao sam joj spolovilo, grudi, ali ne i bose noge. Bila je skoro uvek u cipelama, osim kad se kupa. Ovo što pišem možda nije fer al' je tako. Bez štikli neke žene su kao istupljeni noževi. Ne gube samo na izgledu, nego i karakteru. Evo još jednog sećanja vezanog za veličanstvo štikli.

Symbolbild Kaufrausch Frau Schuhe Shopaholic

U potrazi za novim, lepšim...

U moju razrednu starešinu Nevenku Ratković mnogi učenicu su bili zaljubljeni i to ne baš platonski. Ovo osećanje prenosilo se iz generacije u generaciju kao štafeta. Crtana je po klozetima u izrugujućim pozama kakve može smisliti upaljena i seksom opterećena dečačka mašta. Sve zbog lepe utegnute figure, sve zbog štikli sa kojih nije slazila! Mnogo štošta nisam shvatio od gradiva, gledajući je. Bio sam mučenik impresioniran prolaznim i propadajućim. Tako je i danas. Moj je život pun ruševina kojima sam se divio. I sam se hrabro pretvaram u jednu.

Nevenka je u nama videla smešne, neartikulisane zametke budućih muškaraca, ne prave muškarce. Onim koji su već imali odnos s devojkama dobronamjerno se podsmehivala. Među takve sam spadao i ja.

Ja sam Nevenku Ratković poštovao i voleo ali nisam mogao da je ne želim s distance. Razlika u godinama je bila velika, ne i ogromna. Mirno sam je priželjkivao znajući da od toga nema ništa. Ona je u neku ruku bila zahvalna što je u nečijim očima tako stabilno i visoko postavljena. Smešila mi se uglovima očiju i usana iza zaklona katedre. Nismo bili prva generacija dečaka koja je nad njom balila i režala. Kulise takvih osećanja nicale su svake četiri godine.

Uoči mature svi završni razredi otišli su sa svojim starešinama kolektivno na more, u Rabac. Pojedini su već imali lične karte. Prvu noć, raspomamljeni mesečinom i beskrajnom vodom, temeljno smo se napili i ispovraćali po plaži. Krkljanje i naprezanje ravnopravno su izvodili i devojke i ono što je ostalo od dečaka. Bili smo složni u svemu. Neki među nama su se već uparili ostavljajući plitke kalupe u pesku.

Tako bi se nastavilo do zore da na drveni môl u punoj radnoj opremi - što podrazumeva usku suknju, bluzu, najlonke i cipele s visokom petom - nije istrčala naša razredna Nevenka Ratković! Štikle su se kao kljunovi ljutitih detlića razlupale u noći pod mesečinom. Bila je odlučna da nas zdrave i čitave izvede iz môre gde se uživanje stopilo s mukom i pretvorilo u amalgam. Neki od nas su doteturali pod môl da joj povire pod suknju. Tu je mrak bio najgušći. Najtajanstveniji.

"Svi na spavanje, smesta!", povikala je. Prvo na srpskom, pa na engleskom jeziku koji je predavala, možda na njemu i sanjala. Kad je videla da masa na plaži otupljena jeftinim alkoholom ne reaguje, skočila je s môla i pala. Nekoliko nas je pošlo da joj pomogne, više da je ispipa. Od pada joj je pukla suknja. I to zvučno. Štof je bio isuviše napregnut onim iznutra pa je prsn'o. Shvatih da nikad nisam i neću biti bliži ovoj lepoj ženi koju je starost tek dotakla percem. Podigli smo je na noge, al' šta?! Štikle na pesku nisu slušale kao na tvrdoj i pouzdanoj podlozi. Tonule su, krivile se i davile u njemu. Neke devojke, koje je Ratkovićka još uvek nadvisivala lepotom, zasiktaše kao zmije. Smejale su joj se. Ocene za tu završnu godinu bile su upisane i overene. Uklesane za sva vremena.

Niko se više ničega nije boj'o, osim mene. Ne znam ni danas zašto.

Kolumnista: Goran Samardžić