Mučenje – deo svakodnevice

U izveštaju organizacije AI navode se primeri kao što je jedna meksička majka četvoro dece koja se nalazila nedelju dana u pritvoru gde je bila tri puta silovana a i mučena elektrošokovima – dok nije priznala da je bila umešana u trgovinu drogom - iako to nije bilo istina. Jedan Marokanac je odveden na tajno mesto gde su mu elektrode priključene na polni organ i onda je naizmenično mučen strujom i udarcima po tabanima dok nije priznao da je pružao podršku jednoj terorističkoj grupi. Jedan 16-godišnji Nigerijac je uhapšen, tučen i obešen za noge posle čega je priznao da je učestvovao u krađi – sudije su ga potom osudile na smrt.

To su samo neki primeri ponašanja ljudi prema ljudima, ili, preciznije rečeno, zatvorskih mučitelja prema svojim žrtvama. Udarci, elektrošokovi, izolacija, simulacije pogubljenja, bičevanja, uskraćivanje sna ili silovanja – samo su mali deo repertoara u kome verbalno ponižavanje ili brijanje brade muslimanskim muškarcima predstavljaju sasvim bezazlene metode mučenja. Mučenju su izloženi ljudi iz svih društvenih slojeva a posebno su ugrožene žene, deca, homoseksualci i predstavnici manjina.

Obezbeđuje brze uspehe u istrazi

Povod za istraživanje organizacije Amnesti internešnal je donošenje Konvencije Ujedinjenih nacija protiv mučenja – pre 30 godina. Amnesti je tokom proteklih pet godina sakupljao izveštaje iz 141 zemlje. „Užasavajući je broj zemalja u kojima je mučenje svakodnevna pojava“, kaže Selmin Džalkan, generalni sekretar nemačkog ogranka ove organizacije. On dodaje da je mučenje veoma česta metoda zastrašivanja političke opozicije ili rata protiv terorizma. U mnogim zemljama je to najjednostavniji način za iznuđivanje priznanja i brzu prezentaciju uspeha u istrazi. Pošto vladama takva priznanja najčešće koriste, one ne preduzimaju ništa da se stvar promeni. U izveštaju se govori o mučenjima u Brazilu, Čileu, Gvatemali, Kini, Indoneziji, Maleziji, Libiji, Egiptu, Saudijskoj Arabiji ili Južnom Sudanu, ali i o nasilju prema demonstrantima u Španiji, Rumuniji, Italiji i Grčkoj.

Male kazne za mučitelje

U studiji se posebna pažnja obraća na pet zemalja: Meksiko, Filipine, Maroko, Nigeriju i Uzbekistan. U tim državama je mučenje zatvorenika svakodnevna pojava, baš kao što i mučitelji u pravilu prolaze bez ikakvih kazni. Kada je reč o evropskim zemljama, AI posebno naglašava široku rasprostranjenost mučenja u zemljama bivšeg Sovjetskog saveza. „Posebno su ljudi osumnjičeni kao pripadnici separatističkih ili islamističkih grupa redovno izloženi nasilju […] Mučenja ili zlostavljanja su retka pojava u zemljama EU. Ali, ukoliko dođe do takvih slučajeva, njihovi vinovnici dobijaju premale kazne – ili prolaze nekažnjeno.

EU učestvovala u mučenjima na strani CIA

Osim toga, većina zemalja Evropske unije se veoma brzo priključila antiterorističkim operacijama SAD tako da su postale saučesnici u mnogobrojnim kršenjima zabrane mučenja. Tako su neke zemlje potpomogle vanredne avionske letove kojima su prevoženi zarobljenici ili su na svojim teritorijama imale tajne zatvore. […] Prema kredibilnim informacijama koje potiču od EU, Saveta Evrope, UN i novinara i nevladinih organizacija, američka tajna služba CIA je između 2002. i 2006. održavala tajne zatvore u Litvaniji, Poljskoj i Rumuniji. Bivši zatvorenici iz tih objekata prenose da su bili mučeni, na primer, uskraćivanjem sna ili vršenjem lažnih pogubljenja.“