Moja zvona | Mozaik | DW | 18.10.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Moja zvona

Ah taj glupi ruski kompleks od kojeg su dugo bolovali mnogi Crnogorci i njihovi potomci odrasli po Beogradu kao ja. Niti sam bio u Moskvi, niti moj pokojni otac, niti ću verovatno biti, ali se maštalo, zamišljalo...

piše: Goran Samardžić

Većinu svojih dostignutih godina odživeo u vremenu u kojem sam emotivniji odnos im'o prema zvon(c)u na biciklu nego na crkvi. Oko crkvi sam se vrzmao ali retko ulazio. Te zapuštene i vanvremene građevine šuplje iznutra, crvotočnog inventara i nepraktično odevenih ljudi, činilo mi se da postoje samo da bi ih zaobiš'o. Prošao sam fazu kamenovanja i razbijanja crkvenih prozora, a jednom sam greškom vežbao gađanje i džamije, verujuć da je to isto crkva samo bez onog završnog znaka plus na krovu. Otac me je izudarao i naglasio da mogu ako baš moram i ako je takva moda među decom udarati po svom al' ne i po tuđem. U pičku materinu šta ovo bi?! Otac, partizan, kapetan i jedan od hiljadu i više beogradskih direktorčića što je čak završio i školu, prosto me iznenadio ovim batinama, toliko da sam zaboravio da bežim. Sin sam jedinac Crnogorca a to vam je u roditeljskim relacijama i stepenovanju u ravni generalskog čina. Od vađenja zuba pa do kasnijih lakih sukoba sa zakonom pratio me taj topli, smrduckavi, gorgozolski zapah protekcije što otapa led, kao i mog po formatu i nedelima daleko većeg kolegu Arkana.

Jednom sam u crkvu na Tašu utrčao sa svojom prvom ozbiljnom devojkom Izabelom Vuković da se sakrijem od pljuska koji je postepeno prelazio u grad; prvo veličine riže a onda i graška i pasulja. Čulo se kako pršti i bubnja po limu parkiranih kola od kojih su mnoga bila ruska. Uleteli smo natopljeni spolja kišom a iznutra ljubavlju. I da smo se upišali u gaće ne bi se u tom opštem mokrilu primetilo, a nismo. Puno smo se za taj uzrast naporno i dugo voleli ja i Izabela, snagom što dotiče iz straha i čistog neznanja. Odmah smo pristupili vatanju i ljubljenju kao da smo u nekom od smrdljivih ulaza našeg kraja a ne u velikoj i moćnoj crkvi s što para nebo. Pop je prišao, gadljivo nas odgurujuć vrhovima prstiju iritantnim i dugim kao pletaće igle. Svom snagom sam mu u tom naguravanju i siktanju zgazio šangajkom na mantiju i odbacio grudima. Jedva sam se suzdrž'o da mu ne zadam neku od taze naučenih serija iz boksa. Punu godinu i po sam ga trenirao, putov'o na zimovanja i letovanja s bućicama i rukavicama od šesn'est unci, čak vukući u prtljagu jedan teg! Ispaljivao sam udarce po stablima i skakut'o oko njih. U žaru borbe s tim ravnodušnim i nepomičnim protivnikom zvanim drvo jednom mi je gnezdo tića palo pred noge pa sam se popeo gore i vratio ga. Uopšte sam većinu vremena trošio ili na Izabelu ili na uveličavanje snage koja će joj služiti. Njena neuljudna lepota poteška za čula prosto je mamila nevolje ulice. Iako sam bio zgodan i odlično razvijen univerzalna i vanvremena pojava Izabelina me poništavala. Muškarci svih uzrasta, vrsta i stepena obrazovanja su balili nad njom, često se otimljuć kontroli. Znala je od svoje do moje kuće došetati sva ištipana a ja sam se sekirao i uznemiravao što se lepota ponekad deli i s drugim. Najviše me, kad je u pitanju onaj tepmeramentni, mladi pop iz crkve sv. Marka zabolelo to što je i nju bocko prstima, ne samo mene. Sa šesne'st godina sila je iz mene kuljala na uši. Nikad nisam bio gluplji i opasniji nego tad i koju godinu posle. O tome bi se dalo napisati štošta.

Onda sam neko vreme zaboravio na crkve sve dok se otac nije razboleo i počeo odeljivati s dušom. Male porodice ne može činiti broj ispod 3. Za koji dan il' nedelju spašće na 2, a to i nije porodica već patrljak.

Voleo sam oca za nijansu više no što to čini većina sinova. Niti sam žalio što mi je jebo kevu da bi me bilo, niti sam ga svrgavao i gurao mu se na mesto u njemu gledajuć rivala, ne. Nikako. Mrzim i prezirem priče o nadvladanju oca i Boga oca. Bedne su baš ko da su ih muškarci smišljali, a jesu! Otac treba ako to zasluži da se prosto i jednostavno voli i donekle poštuje. Isprednjačio sam u ovom prvom. Znao sam da ga najedem govnima (u verbalnom smislu) i poželim mu svašta ali to su bili samo kužni, sumporni plikčići ispod kojih bi kad popucaju i zacele blesnula nova koža. (...) Moj otac/, pisao sam, Moje noćno sledovanje/ moj kamen na srcu/ nebom sipa tačkice/ ko zvezde/ za pasulj/ kobasice/ retku krompir čorbu/ za decu voda/ i mlečne žlezde/ za stare more i so/ levo/ levo/ levo (...) itd.

Dan u kojem se otac napokon odelio od svog istrošenog, revolucionarnog tela koje je izvođeno na streljanje i jednom lakše ranjeno, krasili su atributi miholjskog leta. Sve se u njemu stopilo da bi posvečanilo i poolakšalo njegov dugo očekivani ispis iz živih. Opraštao sam se s njim trošeći i mamino vreme, bio presretan što je doktor rek'o da ga ništa ne boli i da će živeti još čitavu nedelju. Al' šipak. Čim sam to popodne legao i automatski zaspao sanjajuć neki ogroman grad pun starodrevnih crkvi s raspevanim zvonima i s kupolama nalik na džinovske glavice luka, otac je odapeo svoju dušu u nepoznato i zajeb'o me. San je bio šagalovski a i moj lično. Vrveo je od pozitivnog kiča. Neki lekovit bas, saramandovski, milujuć dušu, prozbori na štokavskom: A NAD MOSKVOM GA JE DOČEKALO NEBO PUNO ZVEZDA. Ma jel?! Ah taj glupi ruski kompleks od kojeg su dugo i uspešno bolovali mnogi Crnogorci pa i njihovi potomci odrasli po Beogradu kao ja. Niti sam bio u Moskvi, niti moj pokojni otac, niti ću verovatno biti, ali se maštalo, zamišljalo, guralo u kontekst u kojem su ogromnost i sila sržne osobine. A i snovi.

I prolazi vreme. Već sam potajno i samo za svoju dušu počeo polako da starim i sve manje ismejavam religiju i njene satelite. Animozitet prema njoj je izduvao. Mnogi moji prijatelji u Beogradu su se naknadno krstili, praveći od tog performans i skeč. Ali ja ne. U verskom smislu sam k'o Buridanov magarac. Ne mogu da se odlučim pa tavorim u nekom poluteizmu i polubrizi. Tolike hiljade godina se verovalo i šenilo pred množinom i jedninom od Boga, samo onih jadnih pedeset što su me odredile – ne! A ja nikako da se iščupam iz tog. O kako je markantno, kako hrabro verovanje u ništa ako to uopšte postoji. Kako seksi! I kad vrisneš NIŠTA to je već nešto.

Potaknut ogromnim potiskivanim talasom vere hvatao sam sebe kako se u nevolji tu i tamo smušeno krstim pazeći da neko ne naleti i drekne: „A eto ga vidi šta radi“! Ušao sam jednog leta s jednom ženom u zgradu preko puta velike pravoslavne crkve u Sarajevu i tu ostao do jutra. Sećam se da smo kad je bilo najbitnije ostali bez vode pa smo se postiđujuće drpali i strepili da ne zadanfamo. Čovek otkad nije životinja gomila je briga. Pod ključem sere, piša, obavlja seks. Bio sam razveden, osedlan slobodom; moj telefon je stalno vibrir'o i golic'o mi muda. Spavao sam ispod raznih krovova. Menjao ih kao neki kape.

I bla, bla, bla. Kad sam se ujutru probudio mamurne i teške glave i ne više siguran u svoju sreću, oteturao sam pod tuš, što je u Sarajevu više nego hrabro. Voda je prasnula kao iz topa. Hladna, opevana u sevdalinkama. Cevi zagroktale, pomalo svinjski. Moja svela, eufemistički rečeno zrela koža, stisla se oko mene kao korzet, stari prijatelji mišići zategli.Tek sam tad shvatio da sam proveo noć u potkrovlju i da glavom dotičem krovni prozor. Zavrnuo sam raspomamljeni tuš iz kojeg prošlu noć nije ni kanulo i promolio glavu kroz krov kad ono šta? Kupola, krst i zvono koje sam zbog blizine mog'o zaljuljati skoro pa rukom. Jeres je bilo zamisliti da se preko krsta, preko onog u čemu sam u mladosti video džinovski znak plus, prebaci mokar peškir. Ali ja sam budala, oneobičavalac, negdašnji ovisnik o nedrealistima i Jakobsonu. Pušač Dalija i satova presavijenih poput jufki. Spajač nespojivog. Gurn'o bi rukom ogromno zvono da se može i razbudio ga; prebacio preko krsta mokar peškir, čak se onako go i težak vinuo da odletim. Gde i kome ne znam.

I za kraj poslednja impresija u vezi bogomolja i zvona. Prošlog meseca dobra žena Slavka Ilić iz knjižare Zepter, dobra jer je takva a ne što se trudi biti, meni i mojoj novoj porodici bezinteresno je ustupila stan odmah pored Hrama Svetog Save. U ozračju te građevine izrezane kao iz polarnog leda ja sam disao, budio se, zaspivao. Ljubio ženu i našu bebu više od po sto puta na dan. Kad se to pomnoži sa osam dosegne se i hiljada! Bilo je čudno i lepo što kad se nagnem na stranu kroz balkon i nasučem pupkom na ogradu, uvek vidim Hram. Kad su me u nedelju probudila zvona, kad sam spremio kafu i izašao na balkon da uživam, zapalio sam posle deset godina po prvi put cigaretu i svoju obasjanost organski podupro. Onda sam se okupao, obukao, i sa bebom pod miškom instinktivno up'o u crkvu. Beba je bila fascinirana ogromnošću enterijera, svecima, sveticama i uopšte galanterijom prostora, a ja njenom fascinacijom. Dao sam prilog, zgrabio sveće, neće ih biti lako paliti i zabadati u pesak jednom rukom. Ateista u meni nije laj'o i griz'o kao onomad davno kad sam sa svojom prvom ozbiljnom curom up'o u crkvu da se krijem od kiše, već umilno rež'o. Pa da.

DW.COM

Reklama

Jezik

default

Moderni srpsko-nemački

Od frajera, giliptera i hohštaplera preko kuplunga, šoferšajbne sve do drukara i kupleraja - nemačke reči prožimaju srpski književni jezik i sleng. Predstavljamo Vam neke od njih i njihove čudne puteve do Srbije.