Moja Evropa: Šta možemo da naučimo iz raspada Jugoslavije | Politika | DW | 26.06.2021
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Moja Evropa

Moja Evropa: Šta možemo da naučimo iz raspada Jugoslavije

26. juna 1991. započeo je rat koji je uništio Jugoslaviju. Danas se druge multietničke države i organizacije nalik državi suočavaju sa sličnim izazovima. I zato, nema razloga za bilo kakvu aroganciju.

Da li je vredelo? Decenija ratova? Bekstva, proterivanja? Ne - rekla bi većina građana sedam država naslednica Jugoslavije, kada bi neko pitao njihov reprezentativni kolektiv: kako starije, koji su to doživeli, tako i mlađe, koji ne pamte ništa osim postjugoslavenskog doba.

Ali takav kolektiv ne postoji. Ne postoji više ni jugoslovensko društvo koje bi reprezentovao.

Ako danas o tome pitate ljude u bivšim republikama, dobićete veoma različite odgovore. Samo većina u Slovenijise opušteno seća zajedničke multietničke države. "Bilo je u redu, sasvim dobro, za neke stvari je prava šteta, ali na kraju više nije išlo": To je najraširenija formula. Ali, da li je stvarno bilo u redu?

Među Albancima na Kosovu gotovo da nema "jugonostalgičara". Sećanje na poslednju deceniju ove države za njih je previše traumatično. Na Kosovu doduše do 1999.nije bilo rata, ali je bilo policijskog terora.

S druge strane, propast Jugoslavije otvoreno žale mnogi u Srbiji, Severnoj Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, pa čak - iako iza zatvorenih vrata ili posle trećeg piva – i u Hrvatskoj.

Nešto više od deset godina nakon nezavisnosti i rata u Hrvatskoj, u velikom istraživanju javnog mnjenja, većina ispitanika Josipa Broza Tita je opisala kao kultnu ličnost prezrene Jugoslavije, kao najvećeg Hrvata svih vremena. Pokušaj da se ta pozicija zameni ocem hrvatske nezavisnosti 1991. Franjom Tuđmanom nije naišao na istinsko odobravanje. Stipe Mesić, drugi predsednik Hrvatske nakon nezavisnosti, svoje memoare je ponosno naslovio: "Kako smo uništili Jugoslaviju". To nije prošlo dobro. Drugo izdanje iste knjige nosi naslov: "Kako je uništena Jugoslavija".

Različitost nije bio problem

Zemlja je dugo nosila seme svog raspada. Problem nije bila kulturna raznolikost stanovnika. Druge nacije, od Indije do Švajcarske ili imigracijske zemlje poput SAD, izlazile su i izlaze na kraj sa daleko većim razlikama. Problem je bio odnos prema toj raznolikosti.

U "prvoj Jugoslaviji" u međuratnom periodu (1918.-1941.) važila je parola da nacionalne, konfesionalne ili kulturne razlike treba po mogućnosti - ignorisati. Dogodilo se suprotno od željenog: upravo zato što razlike nije trebalo da budu problem, utoliko temeljnije je uspevala da probije relativna većina - Srbi.

Obzirnost komunista

Nakon napada nacističke Nemačke i snažno etnički obojenog građanskog rata koji je usledio 40-ih godina, komunisti su se zakleli da neće ponoviti staru grešku. U "drugoj Jugoslaviji" (1943-1991) stari nacionalni identiteti svesno su uzimani u obzir - i promovisani su novi, na primer Makedonaca, Muslimana (sada Bošnjaci) i na kraju takođe Roma.

Taj je sistem funkcionisao sve dok se, po sovjetskom modelu, nacionalni identitet shvatao kao folklor i dok je za politiku isključivo bila odgovorna Komunistička partija. Ali, kako je komunizam postajao sve upitniji a parlamentarna demokratija se pokazivala nadmoćnom širom sveta i kada je na kraju izbledeo i mit o partizanskom ratu, nacionalna pripadnost dobijala je sve više i više politički značaj.

Etnicizam umesto demokratije

Funkcije, radna mesta, finansijska sredstva, autoputevi, fabrike i preduzeća - u socijalističkoj Jugoslaviji se uvek vodilo računa o etničkom „ključu". Odluke većine bile su zabranjene jer je jedna nacionalnost uvek bila jača od drugih. Sve je bilo usmereno ka postizanju optimalne ravnoteže. Ali ravnoteža je mogla da bude samo labilna. Kada je bila poremećena, kao u Hrvatskoj ranih 70-ih, Tito je presudio a one koji su ometali mir, poslao u zatvor.

Mogući naslednik Tita, veliki medijator, morao je da bude uspešna mešavina svih jugoslovenskih nacionalnosti. Ali takav neko nije se rodio.

U osmočlanom Predsedništvu Jugoslavije koje je usledilo, odluke većine bile su formalno moguće, ali kada bi jedna nacija bila preglasana, odmah se dovodilo u pitanje opstanak države.

Kada je Slobodan Milošević, koji je u početku važio za srpskog „reformskog predsednika", sa svojim „srpskim blokom" ignorisao tu neophodnu obazrivost, država je zaista bila gotova.

Logika podele

Jugonostalgičari danas opet kao uzor hvale model multietničke države; zemlju su uništile neprijateljske strane zemlje ili zlonamerni političari.

Norbert Mapes Nidik

Norbert Mapes Nidik

Ali društvo, koje svoje bogatstvo i moć raspoređuje prema etno-nacionalnim kvotama, ne treba da se čudi kada sukobi između etničkih grupa nadvladaju i počnu određivati sve. Na kraju je podela bila logična posledica. Kao ni drugde na svetu, ni u Jugoslaviji nije nedostajalo zlonamernih ljudi koji su projekat doveli do krvavog kraja.

To ne znači da Jugoslavija nikada nije imala šanse. Kada je krajem 60-ih gotovo svuda u svetu vladao duh demokratskog prekoreta i u Jugoslaviji se se mladi borili za liberalne vrednosti. Većini je prvenstveno bila važna građanska, a ne nacionalna jednakost. Ali stara garda na vlasti, s Titom na čelu, nije se mogla odvažiti na više demokratije. Umesto toga, odlučila je da još više uravnoteži etnički balans. Na kraju su se svi osećali eksploatisanim od svih. I svi - s pravom.

Jugoslavije više nikada neće biti. Ali i druge multietničke države i organizacije nalik državama suočavaju se danas sa izazovima sličnim onima koje je imala jugoslovenska multietnička država pre svog raspada. To je dovoljan razlog da se prilikom pogleda unazad, izbegne bilo kakva arogancija.

Norbert Mapes-Nidik već 30 godina radi za nemačke medije kao dopisnik za jugoistočnu Evropu. Njegova knjiga "Etno zamka: Balkanski sukob i šta Evropa može naučiti iz njega" (224 stranice) objavljena je 2005. Christoph Links Verlag, Berlin.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.

DW.COM