Moja brzina

Nemačka i Francuska zagovaraju različite brzine. To su objavili Angela Merkel i Fransoa Oland prilikom poslednjeg susreta u Versaju. Tri nedelje kasnije, za šezdeseti rođendan Evropske unije u Rimu, svi ponavljaju tu mantru. Šta je zaista to o čemu se toliko priča? Za mene je to prava zagonetka.  

Sam po sebi se nameće jedan značenjski sloj. Jezička slika različitih brzina priziva integracione procese u Evropskoj uniji koji odstupaju jedan od drugog. Naprosto, radi se o već postojećim razlikama u demokratskom i ekonomskom razvoju pojedinih članica. Dobro.

Ipak nije dobro. Što više čovek razmišlja o političkoj metafori brzine to bi više mogao da se zbuni. Ili, možda još gore, to čoveku sve više raznih stvari pada na pamet.

Mogao bih, na primer, da na sličan, metaforičan način kažem kako moja Evropa trenutno dostiže brzinu od 200 kilometara na sat.  Iz lične perspektive. Upravo sedim u superbrzom vozu u pravcu Lajpciškog sajma knjige i povrh toga se pitam, da prostiš, kojom brzinom se kreće moja Evropa iz dnevnoaktuelne perspekive gospođe Merkel i gospodina Olanda? Pre svega, kuda? 

Model različitih brzina kao nesolidarna priča o budućnosti

Ne zna se tačno. No, njihov cilj je na neki način u vezi sa beletristikom. Pretpostavljam. Politika i književnost imaju više zajedničkog nego što u prvom trenutku slutimo. Jezik politike ne može bez književnog postupka. Nemačko-francuska metafora brzine, koju danas želimo raščlaniti, daje nam odgovarajući argument. Ta slika je ustvari stara nekoliko decenija. Ne mari, i gramofonske ploče iz tog vremena su danas opet u modi.

Da ponovim: Mantra o Evropi različitih brzina je opis stanja koji u prvom trenu izgleda uverljivo. Iskustvo pokazuje da su interesi i sposobnost za integraciju unutar EU različiti. To svakako moramo sa žaljenjem prihvatiti. Ipak ostaje pitanje zašto je nakošen položaj Evropske unije preveden u metaforu brzine koja je takođe iskošena? Kako to može funkcionisati u takozvanoj stvarnosti?

Da li neka zajednica zaista može napredovati različitim brzinama, a da ne počne da proklizava? Praktično je to skoro nemoguće. Tako posmatran, ovaj model različitih brzina se pokazuje kao narativ o budućnosti sa izuzetno malom solidarnošću. U toj priči se postojeći odnosi moći i odgovarajuće hijerarhije nimalo uverljivo predstavljaju na optimistički način. Naime, ovu priču propagiraju akteri, koji su u svojoj neveštoj autopercepciji uvek napredniji od drugih.

Gubitnici će odigrati kartu nacionalizma

Nije trebalo čekati dugo na paraleni odnosno suprotni narativ. Radikalnu kočnicu u evropskom integracionom procesu bi, kao što je i očekivano, da povuku one snage koje trče za narativom različitih brzina. Oni obrću status onih koji zaostaju i kuju od toga svoje univerzalno populističko oružje. Trenutno vidimo kuda  na žalost vodi identitetno političko ludilo. Rezultat je široki autoritarni revolt nacionalističkih pokreta širom Evrope.

Naposletku, ne sme se ispustiti iz vida da se politički narativ o različitim brzinama ne može shvatiti izvan većeg konteksta kapitalizma i globalizacije. Samo tako dodirujemo defektno jezgro konstrukcije. U Evropi različitih brzina je unapred zacrtana kapitalistička konstelacija konkurencije. A zagovrnici se predstavljaju kao demokrate. Gubitnici će pre ili kasnije odigrati nacionalističku kartu.

Knjige su u stanju da izdrže neverovatno mnogo brzina. Bez problema. To ne može da ih pocepa. U tome i jeste čarolija čitanja. Mojoj Evropi je trenutno bolje u književnosti nego u evropskim stvarnostima koje se međusobno utrkuju.