Moj Lajpcig je vredan hvale | Mozaik | DW | 12.09.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Moj Lajpcig je vredan hvale

Na početku se tu govorio jezik zvani serbšćina. Mesto je mirisalo na lipe. Gete ga je nazvao Mali Pariz. Početkom devedesetih je opusteo, da bi u decenijama koje slede postalo jedan od najtraženijih nemačkih gradova.

Grad koji je sve preživeo

Grad koji je sve preživeo

Najstarija uspomena iz Lajpciga jeste slika iz Auerbahovog podruma. Tog oktobarskog dana 1998. godine obreo sam se u slavnom lokalu posle književne večeri na koju me je pozvalo lajpciško književno udruženje. Sa postarijim istočnonemačkim piscima pio sam crno pivo i diskutovao o Jugoslaviji.

Grad duhova

U podrumu sa nameštajem od tamnog drveta osim nas nije bilo nikoga. Po loše osvetljenim ulicama u centru tu i tamo bi hitrim korakom prošao poneko. Grad kao da nije bio živ. Domaćin mi je objasnio da je od pada Berlinskog zida Lajpcig doživeo značajnu depopulaciju. Istorijski rekord od 700.000 stanovnika zabeležen je 1930. Drugi svetski rat je drastično smanjio broj građana. Osim toga, kada je Lajpcig pripao sovjetskoj okupacionoj zoni ljudi su počeli intenzivno da napuštaju grad.

Lajpzig se šezdesetih oporavio pa je čak i u krutom istočnonemačkom sistemu ponovo dostigao broj od 600.000 stanovnika. Ali pad Berlinskog zida je za grad značio početak utrke najmlađih i najsposobnijih u pravcu Zapada. Kada sam ga posetio, nešto više od osam godina posle događaja koji je označio smenu epoha, iz grada i okoline se već iselilo dvestotinak hiljada ljudi.

Sećam se da su mediji postavljali pitanje da li Lajpcigu ima spasa. Svuda napuštene zgrade, upozorenja na fasade koje mogu da se odrone i nekoga ubiju. Kasnije sam, čitajući o istoriji grada, saznao da to nije bio prvi put da Lajpcig implodira. Za vreme tridesetogodišnjeg rata u 17. veku, varoš od dvadesetak hiljada stanovnika izgubila je trećinu stanovništva.

Devedesetih, iz Lajpciga sam poneo neku vrstu tuge – kao da je grad bio biće na umoru. Sada mislim da je ponekad može da bude i prava privilegija da se neki gradovi upoznaju na njihovom istorijskom minimumu. Jer je moj sledeći dolazak u Lajpcig, desetak godina kasnije, doneo iskreno čuđenje.

Protesti u Lajpcigu 1989. kojima je počeo kraj DDR-a

Protesti u Lajpcigu 1989. kojima je počeo kraj DDR-a

Vaskrsli Lajpcig

Retki su gradovi na nemačkom istoku koji su doživeli takvu vrstu preporoda. Začuđen sam sišao na obnovljenoj železničkoj stanici, najvećoj te vrste u Evropi. Njen istorijski šarm koji potiče iz epohe pre Velikog rata spojen je sa modernim dizajnom. Ovde će ljudi rado silaziti kada stignu ovaj grad, pomislio sam.

Hodao sam ulicama koje su odlagale svoju oronulost kao staru odeću. Centar je živnuo, istorijska supstanca plombirana kao kod dobrog zubara i uredno okrečena.

Naravno, najpoznatija građevina je bila i ostala Crkva Svetog Nikole. Posle propovedi u toj crkvi, 1989. su disidenti prvi put u Istočnoj Nemačkoj organizovali demonstracije. „Bez nasilja“, uzvikivali su demonstranti policijskim čuvarima i agentima istočnonemačkog režima. Demonstranata je bilo sve više, a agenata sve manje. Bio je to uvod u mirnu revoluciju i ponovno ujedinjenje Nemačke.

Navratio sam i do Auerbahovog podruma. Ni traga onoj nultoj tački ukupne istorije ovog lokala. Jedva se pronalazio sto. Mnogo jezika oko mene. Pre deset godina su reči nekolicine ljudi odzvanjale praznim odajama, a sada je pod svodom penušao vavilonski žamor. Gosti su mogli da se smeste u jednu od četiri odaje – Podrum sa buradima, Geteova soba, Luterova soba i Stari Lajpcig – ili u Veliki podrum koji je dograđen 1912.

Spomenik Geteu u Lajpcigu

Spomenik Geteu u Lajpcigu

Auerbah i Faust

Ovaj lokal u kojem se točilo vino izgradio je u 16. veku čovek koji je došao da studira na jednom od najstarijih nemačkih univerziteta – osnovan je 1409. Taj čovek je posle studija filozofije i medicine ostao u gradu. Zvao se Hajnrih Štromer, postao je rektor Univerziteta, ali u gradu je bio poznat po mestašcu u kojem se rodio, pa su ga svi zvali doktor Auerbah. On je izgradio Auerbahov dvor i u njemu od postojećeg podruma napravio vinski podrum koji će postati najčuveniji lokal nemačke književne istorije.

Trogodišnje studiranje u Lajpcigu odlučujuće je uticalo na Getea. Zalazio je često sa društvom u Auerbahov podrum, koji je u godini Geteovog dolaska u Lajpcig, 1765, bio već 227 godina star. A drvene zidove su dobrih 140 godina krasile slike koje će postati važne za istoriju svetske književnosti. Na prvoj je astrolog, čarobnjak, neki kažu i hohštapler Faust pijančio sa studentima, a na drugoj je jahao vinsko bure.

Gete je legendu o Faustu susreo još u detinjstvu jer je izvođena kao lutkarska predstava na vašarima. Stvarna ličnost istorijskog Johana Georga Fausta je izazivala kontroverze još za života, na prelazu iz 15. u 16. vek. Sveštenstvo ga je mrzelo smatrajući da je nadrilekar i opsenar koji zavodi ljude. Drugi su hvalili njegove horoskope i predviđanja.

Međutim, kada je pronađen mrtav u jednom hotelu, unakažen eksplozijom, jer je verovatno preterao u alhemijskom istraživanju opasnih supstanci,  začela se legenda o paktu sa Đavolom. Slede hronike, knjige, usmena predanja.

Gete je sa svojim delom označio vrhunac priče koja je postojala vekovima.

Faust ovekovečen pred Auerbahovim podrumom

Faust ovekovečen pred Auerbahovim podrumom

Kada je napisao prvi deo Fausta, u njemu je ovekovečio Auerbahov podrum, a grad svojih studentskih žurki počastio je stihovima: „Moj Lajpcig je vredan hvale! On je mali Pariz što obrazuje svoje ljude.“

Blistava prošlost

Prva nemačka pruga je spajala Lajpcig i Drezden. Prve dnevne novine na planeti izašle su tamo. U tom gradu su stvarali Johan Sebastijan Bah i Feliks Mendelson koji je ovde osnovao Konzervatorijum, prvu nemačku visokoškolsku muzičku ustanovu. Jedno ovakvo ime bi bilo dovoljno da proslavi grad, dva su već čudo.

Ali nisu samo muze povremeno blagosiljale ovo mesto, istorijska klanica ga takođe nije zaobilazila. Nedaleko od grada je poginuo švedski kralj Gustav Adolf. Napoleon je kod Lajpciga doživeo odlučujući poraz pre prognanstva na Elbu. „Bitka naroda“, za koju kažu da je najveća bitka u istoriji čovečanstva, sa 600.000 vojnika na bojnom polju, donela je 1813. smrt ili ranjavanje oko sto hiljada ljudi na obe strane.    

Zagledamo li se dublje u korene grada i njegovog imena, otkrićemo, kao u mnogim mestima na istoku Nemačke, slovenske početke. Naselje Lužičkih Srba nazvano je po drvetu koje se i tu oduvek zvalo lipa, pa je spomenuto u pisanim izvorima 1015. kao Urbs Libzi, a Poljaci i Lužički Srbi su ga zvali Lipsk. Nekoliko vekova je prošlo dok slovenska reč nije izgovorena kao Lajpcig.

Od konja do knjiga

Razmišljao sam o ovome kada sam treći put došao u Lajpcig. Bilo je proleće 2010.

Odseo sam u južnom delu grada, koje je nekada bilo selo Lužičkih Srba zvano Konevic. Morao sam da pomislim na Konjević polje, selo kod Bratunca na Drini. Ili na Konjarnik. Ili na Konjic. I bio sam u pravu, selo koje je danas jedna od najpoznatijih gradskih četvrti Lajpciga, zvalo se u stvari na jeziku Lužičkih Srba  Konjovica.

Posle pripajanja gradu, ova četvrt je naglo rasla. U Drugom svetskom ratu je kao i celi grad poprilično stradala. Ali u njemu je postojala bioskopska tradicija. Nemačka reč Lichtspieltheater – pozorište svetlosne igre, jedva da se još upotrebljava za bioskop – ali je neodoljiva njena poetska snaga. Upravo je takav bioskop nastao u Konevicu 1912.

Zatvoren je, kao i većina sličnih mesta u gradu, početkom devedesetih. Ali građani su osnovali udruženje za očuvanje bioskopa. Uspeli su. UT Konevic je postao jedno od glavnih okupljališta mladih u gradu.

Lajpcig je jedan od gradova sa najdužom sajamskom tradicijom, a zbog mnoštva izdavača i grafičkih preduzeća u 19. veku, grad su u inostranstvu zvali City of Books. Sajam knjige koji se odvija s proleća, mnogo je življi i zanimljiviji od sajma u Frankfurtu, koji jeste najveća svetska berza licenci, ali je postao masovka bez duše. U Lajpcigu celi grad diše sa Sajmom knjige.

Omiljeni sjam knjige - Lajpcig (2017)

Omiljeni sjam knjige - Lajpcig (2017)

U Konevicu sam te godine video jednu od najzanimljivijih književnih večeri – u fokusu su bili Srbija i balkanske književnosti. Impresionirao me broj mladih ljudi u publici, koji su došli na književno veče kao na rok koncert.

Naličje uspeha

Dok ovo pišem, čitam u nemačkim vestima da se grupa ekstremnih levičara u Konevicu danima sukobljava sa policijom. To je naličje lajpciškog buma, džentrifikacija koja razjeda alternativnu scenu i izaziva revolt devojaka i mladića koji su zaposeli napuštene zgrade.

Isto se desilo i sa fudbalom. Najbolji klub u gradu je RB Lajpcig, ali on ima tradiciju od svega 11 godina. Novac austrijskog proizvođača energetskih napitaka Red Bula stvorio je od nižerazrednog kluba vicešampiona Bundeslige.

Aktuelni protesti u Konevicu zbog izbacivanja levičara iz zaposednutih zgrada

Aktuelni protesti u Konevicu zbog izbacivanja levičara iz zaposednutih zgrada

Klubovi kao što je VfB Lajpcig, koji je 1903. osvojio prvu titulu nemačkog fudbalskog šampiona, uprkos sjajnoj prošlosti, nisu preživeli ulazak u epohu fudbala kao nemilosrdnog biznisa.

Lajpcig je očito postao fensi. Poslednjih deset godina to je grad sa možda najvećim rastom broja stanovnika u celoj Nemačkoj. Da sam barem to mogao da znam one jeseni pre 22 godine, pa da kažem onoj utučenoj gospodi u praznom Auerbahovom podrumu – gradovi poput Lajpciga ne umiru. Oni sami sebe ponovo izmisle.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Reklama