Mocart i opera

U stanju sam da slušam samo ako se priča o operi. Jedino što želim je da sam u teatru. Kad slušam operu ja sam sasvim izvan sebe.!"

Ovaj usklik koji je zabeležio Mocart u jednom pismu napisanom u jesen 1777 godine mogao bi da bude i moto Mocartove umetničke egzistencije. Mocart je bio nadaren u mnogim muzickim pravcima, ali pre svega je on bio talentovan kompozitor opere. Svet pevača, operskih izvodjača, bio je metje kojem je Mocart najiskrenije pripadao i davao mu se celim svojim bićem i kojem je možda i dao najbolji deo sebe. Okolina, koja ponekad nije bila dorasla Mocartovoj genijalnosti u pisanju opera, u najmanju ruku je naslućivala da je Mocart bio ispred svoga vremena.
Sledi izveštaj irskog tenora Majkla O`Kelija o probama pre izvodjenja Figarove ženidbe, opere iz koje upravo odzvanja uvertira... Pevač O`Keli sam je učestvovao u prvom izvodjenju 1786. i bio u prilici da iz neposredne blizine doživi Mocarta.
"Svi oni, glumci i pevači koji su učestvovali u prvom izvodjenju Figarove ženidbe imali su sreću da ih je u delo uvodio lično kompozitor, i na njih prenosio svoje vidjenje i svoje ostvarenje. Ja nikada neću zaboraviti njegovo usko lice koje je u stvaralačkoj vatri genijalnosti bilo usplamtelo. To je gotovo nemoguće opisati. Kao što je nemoguće uhvatiti sunčeve zrake. Ja se sećam kako je Mocart obučen u crveni kaput sa šeširom opšivenim sa širitom stajao na bini i dirigovao dajući tempo... Benuči je pevao Figarovu ariju "Non piu andrai" punim glasom.
Ja sam stajao odmah pored Mocarta, koji je pnavljao "Bravo, bravo Benuči....."!

Kada se došlo do lepog mesta "Ćerubino alla vittoria, alla gloria militar", koje je benuči pevao jako glasno, to je na sve prisutne na bini i u sali delovalo zanosno. Svi su bili izvan sebe i ushićeno vikali Bravo, bravo, Maestro. Viva, viva grande Mocart.

U svoje vreme Mocart je bio jedan od mnogih sposobnih kompozitora opere, i ne bi se moglo reći da na tom polju povremeno nije osporavan.U poslednjim godinama 18 veka došlo je do promene. Odlučujući je bio uspeh opere Don Djovani i pre svega pobedonosni pohod Mocartove pretposlednje opere "Čarobna frula", što je on dočekao na kraju svog života.
Odakle potiče jedinstveno mesto koje Mocartu pripada u ´operskom stvaralaštvu? U čemu je suština gledano iz perspektive savremenika? Na prvi pogled forma i jezik koje Mocart koristi preuzete su formulu ondašnjih kompozitora, umetnost je u tome što ih je Mocart potpuno nekonvencionalno podredio sebi. Svom jedinstvenom stilu. Mocart je komponovao 22 opere. Prva je bila mala duhovna opera, dužnost po prvoj zapovedi, napisana 1767, kada je Mocart imao samo jedanaest godina. Poslednje delo, La clemenza diTito,je posvećeno Habsburškom caru Lepoldu Drugom povodom krunisanja, Mocart ga je komponovao u godini kada je umro, 1791. Istovremeno, Mocart je komponovao i "Čarobnu frulu" .
Ukupno je napsao 22 opere u roku od 24 godine. Učinak koji zašlužuje poštovanje. Porudžbine za opere Mocart je dobijao sa strane, ako ih je uopšte dobijao. Jedan od presudnih razloga u odluci da se preseli u Beč, 1781. Mocart je doneo i zbog toga što je u metropoli na Dunavu, u carskom gradu bilo više mesta na kojima su se izvodile opere. Vladao je takmičarski duh, a to je bilo plodonosno. I Mocartu je trebalo dugo vremena dok se nije uspeo na sam vrh medju stvaraocima u Bečkoj operi. Sledi aria iz Mitridate, Re di Ponto, njegove prve opere napisane 1770 iz serije napisane za Milano. Sa velikom sigurnošću 14. godišnji Mocart ispunio je očekivanja vezana za standarde koji su važili u to vreme. Uverljiva, snažna, moćna i prodorna muzika već tada se izdvajala izvan rutine i prosečne produkcije. Tu se već naslućivao budući genije opere....
Sada ćemo napraviti skok i doći do kasnije serije opera, u Idomeneo, Re di Creta, koje je Mocart napisao 1780 za Minhen. Sa ovim delom Mocart je dostigao zrelu fazu svog operskog stvaralaštva. To naročito važi za čarobni kvartet u trećem aktu. Ovde nisu bitni detalji na sceni, već to da su u komadu učesnici - prepušteni sami sebi, a ipak ujedinjeni zbog svojih delom suprotnih, a delimično i istih osećanja bola. Tako nastaje zajedništvo kroz zajednički bol i patnje pred pretećom, crnom budućnošću.
Mi ostavljamo ovaj tamni kvartet, vrhunac Mocartove scenske umetnosti . Idemo dalje do seksteta iz trećeg akta opere Figarova ženidba.Šta se tu dogadja.?
"Marseline je slučajno otkrila da je Figaro, grofov sluga , njen i Bartolov sin za kojeg su mislili da je izgubljen. Grof Almaviva i njegov advokat primaju ovo otkriće k znanju, sa zlovoljom jer Figaro više ne može da se oženi sa Marselinom, na šta ga je obavezivao jedan stari ugovor. Time
Figaru više ništa ne stoji na putu ka ženedbi sa Suzenom, grofičinom služavkom. Grof po svaku cenu želi da spreči taj brak, jer se nada da bi on mogao da osvoji Suzenu. O novonastalim odnosima Suzana ne zna ništa, istinu, učesnici tek treba da joj objasne. Tako da se na sceni odvija višeslojna igra, učesnici moraju da se kontrolišu i Suzani
objasne novonastale prilike. Znači na sceni u isto vreme iskazuje radost jednih, i ljutnja grofa, figure na bini pevaju simultano sasvim različite arije, sve vreme ispoljavaju sasvim drugačija duševna stanja, a da pri tom muzika ni jednog ßtrenutka ne tone u haos niti se narušavaju pravila harmonije
i muzičke sintakse.

Još uvek nedostaje odgovor na pitanje u čemu se ogleda jediinstvenost i izvanrednost Mocartove umetnosti u komponovanju opera.Sekstet koji ste čculi približava nas odgovoru na to pitanje. Libreto za Figaroa kao i za Don Djovanija i Cosi fan tutte potiče od italijan Lorenca da Ponte. Njihov zajednički rad spada u srećne momente istorije muzike, jer je Ponte u svojim tekstovima potavio kongenialnu bazu na kojoj je Mocart mogao da razvije muzičku dramaturgiju. On je napustio krutu izmenu recitativa koji su nosili radnju i statičnosti arija, što je bilo uobičajeno u tradicionalnoj operi. Mocart je stvorio fleksibilnu, gipku formu koja je dozvoljavla da se i prilikom pevanja odvija radnja. Mocart je još radikalnije nego svi kompozitori tadašnjeg vremena spajao akcije na sceni sa muzikom. Tako da muzika više nije samo pratila odlučujuće momente toka dramskog razvoja, već ih je temeljila na muzici.
Mocartove zrele opere reprezentuju ako ne jedino, onda prvi put istorijko ostvarenje teatra kroz muzku. Time se može obrazložiti i zašto je Mocart u svojim instrumentalnim delima, koncertima i simfonijama ostao dramatičar. I ona nisu ništa drugo do li opera bez reči.

To sve naravno nije samo sebi svrha, već služi da se predstave figure na sceni. Mocartovi likovi nisu blede mermerne šematizovane figure, već ljudi od krvi i mesa.Sledi arija Čerubina iz Figara, koja na upečatljiv način izražava još neodredjenu erotsku čežnju....

Markus Švering