Moć reči – od ćutanja do otpora | NRS-Import | DW | 26.02.2022

Upoznajte novu internet-stranicu DW

Pogledajte beta verziju dw.com. Nismo još gotovi! Vaše mišljenje nam može pomoći da se poboljšamo.

  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

esej

Moć reči – od ćutanja do otpora

Mnogi Sinti i Romi koji su preživeli genocid ćutali su o svojim iskustvima decenijama nakon kraja nacionalsocijalizma. Na kraju tišine stajao je početak novog pisanja istorije. Esej Marije Bogdan.

Rejmon Gurem

Rejmon Gurem

S obzirom na istoriju Roma i Sinta, koju karakterišu progoni, koncept „otpora“ treba shvatiti kao odgovor na okruženje koje se doživljava kao nehumano i nasilno. Najtraumatičniji događaj 20. veka u Evropi - Holokaust - sve do danas oblikuje aktivnosti i diskurse romskog pokreta.

Otpor kao solidarnost

Sistemski, državni progoni i ubistva koštali su mnogo života. Uništena je sloboda grupa i pojedinaca. Ova perspektiva žrtava se bukvalno ogleda u romskom izrazu „Porajmos“, koji označava Holokaust i znači „rasparčavanje“. Istovremeno, njime se izražava segregacija koja je pratila nacionalsocijalistički teror: čovek je bio sam, odvojen od porodice, prijatelja, većine društva.

Zato u romskom pokretu otpor ima značenje koje prevazilazi egoističku volju za preživljavanjem, odnosno ukazuje na ne odustajanje od solidarnosti sa drugim ljudima - od zajedništva. Osećati empatiju u neljudskom sistemu, deliti hranu, uzajamno pokušavati da se spasi od smrti - sve su to lica otpora.

Rejmon Gurem (1925-2020) (na naslovnoj slici gore) je junak jedne takve priče o otporu: devet puta iz bežao iz raznih logora u Francuskoj u kojima je bio interniran. Pridružio se francuskom pokretu otpora i borio se za oslobođenje Pariza.

Malo poznati događaj je pobuna Roma 16. maja 1944. u koncentracionom logoru Aušvic – danas poznat i kao „Dan otpora Roma“.

Kasno priznanje

Zoni Vajs koji je preživeo Holokaust bio je prvi predstavnik romske zajednice koji govorio u Bundestagu: u svom govoru na Dan sećanja na Holokaust 27. januara 2011. nazvao je genocid nad Sintima i Romima tokom Drugog svetskog rata „zaboravljenim Holokaustom“. 

I to je tačno: decenijama su progoni i ubistva Roma i Sinta ignorisani i izostavljani iz diskursa o Holokaustu.

U Zapadnoj Nemačkoj je genocid nacističkog režima nad Romima priznat tek 1982. skoro 40 godina posle rata. A trebalo je da prođe još 30 godina da se ubijenim Sintima i Romima u Berlinu podigne spomenik. Evropski parlament je 2015. - 70 godina posle Drugog svetskog rata - 2. avgust proglasio Evropskim Danom sećanja na Holokaust Roma.

Do tada, mnogi ljudi nisu bili svesni genocida nad Romima, dok su i dalje verovali u istorijski propagirane stereotipe o kriminalu. To je dovelo do negovanja i učvršćivanja rasističkih normi, koje su se praktikovale još dugo posle rata - pa i danas.

Zato je bilo veoma važno i ostaje važno - stvoriti svest da diskriminacija Roma i Sinta ima sistemske i istorijske korene. Ova činjenica treba da podseti da Romi - kao i sva ljudska bića - treba da budu tretirani sa dostojanstvom i poštovanjem.

Spomenik u Holokaustu ubijenim Sintima i Romima postoji od 24.10.2012. u Berlinu.

Spomenik u Holokaustu ubijenim Sintima i Romima postoji od 24.10.2012. u Berlinu.

Kako reći neizrecivo?

U našoj stvarnosti, koju oblikuju mediji, centralni instrumenti komunikacije su naročito umetnost i kultura. Preko njih se pričaju priče koje s jedne strane definišu same zajednice, a s druge strane ih prosvećuju i podsećaju na zajedničke vrednosti.

Čak oni koji su preživeli Holokaust tako su našli načina da konačno izraze ono što im se dogodilo - za mnoge je to bilo nemoguće odmah posle rata. Do tada nisu uspeli da pronađu reči koje bi sprečile da se istorija ponovi. Zato su mnogi Romi i Sinti – kao i mnogi Jevreji - odlučili da ćute decenijama.

U stanju progona

Jedan jedini romski reditelj prihvatio se izazova da temtatizuje genocid nad Romima i decenije ćutanja koje su usledile: francuski režiser Toni Gatlif.

Njegov film „Liberte“/„Korkoro“ (Sloboda/Usamljenost) pokušava da nezamislivo učini opipljivim. Zasnovan je na istinitoj priči koja se dogodila u Francuskoj tokom Drugog svetskog rata. Gatlif je kasnije objavio proširenu verziju priče u knjizi koju je napisao zajedno sa Erikom Kanajom.

U filmu, Gatlif se odriče kulta žrtve i ne postavlja nikakva moralna pitanja već detaljno dokumentuje užasne događaje. Ono što je prikazano je iskustvo ljudske duše u stanju progona. Glavni lik, Rom Toloče, uglavnom govori svojim telom, praćen atmosferskom muzikom Gatlifa. Gledalac je svedok složenih situacija u kojima dolazi do izražaja i zla strana ljudske prirode. Uprkos višejezičnim dijalozima, nije potrebno poznavanje jezika da bi se razumelo o čemu ovaj film govori.

Otpor kao pamćenje

Gatlif se striktno pridržavao istorijskih detalja. Međutim, rezultat nije jednostavna rekonstrukcija istorije, već sećanje pretočeno u film. To je filmski omaž Romima koji su postali žrtve i heroji u Porajmosa i ljudima koji su rizikovali svoje živote, da bi im pomogli. Film udaljava publiku od stereotipa kroz odsustvo romantizacije i demonizacije. Složeni likovi, njihova kultura i verovanja nisu egzotični, strani ili mistični. Time pruža autentičan uvid u različite načine života koji su se razvijali kroz vekove bekstva.

Film takođe pokazuje da neprijateljstvo prema Romima nije počelo sa nacistima - niti se sa njima završilo. Korkoro jasno stavlja do znanja da su decenije ćutanja bile izraz i rezultat upravo ove bolne spoznaje.

Čeja Stojka - Glas boje

Primer za to je umetnica Čeja Stojka (1933 - 2013), koja je ćutanje prekinula tek kada je imala nešto više od 50 godina. Osamdesetih godina prošlog veka počela je da detaljno zapisuje svoja sećanja. Kristalno jasno je pričala o godinama svog detinjstva u nekoliko koncentracionih logora, pre nego što je nekoliko godina kasnije počela i da slika na tu temu.

Plakat za izložbu

Plakat za izložbu

Izložba „La memoria invicta“ (Neporaženo sećanje), koja je otvorena u Sevilji u Španiji u januaru 2022. prikazuje njene grafike i bavi se dugogodišnjim ćutanjem preživelih kao oblikom unutrašnjeg otpora. Kada je Stojka izašla u javnost sa svojom pričom, postala je snažan glas sećanja, ikona romskog pokreta i njegove borbe za priznanje. Njeni radovi nas mnogo uče o moći reči.

Marija Bogdan

Marija Bogdan

Marija Bogdan je sociološkinja i teoretičarka medija. Poslednjih godina posebno se bavila društvenim medijima u kontekstu romskog pokreta. Ovo je prvi esej iz trodelnog serijala Glas boje o otporu, pripadnosti i otpornosti kao centralnim pojmovima u romskom pokretu. Autorka ih analizira na osnovu značajnih dela iz umetnosti i kulture romskih zajednica.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.