Može li veštačka inteligencija da priča priče? | NRS-Import | DW | 28.03.2021
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

tehnologija

Može li veštačka inteligencija da priča priče?

Kada veštačka inteligencija priča priče događaju se čudne stvari. Nemačko-austrijski pisac Danijel Kelman je to isprobao. U čemu su mašine dobre, kada rade na prozi, a u čemu ne?

Scena iz komada - Kad robot piše komad, Prag

Scena iz komada - "Kad robot piše komad", Prag

Početkom 2020. nemačko-austrijski pisac Danijel Kelman ukucao je prvu rečenicu veoma obećavajuće kratke priče u svoj kompjuter:

„Tražio sam stan. Nije prošlo dobro."

Iz kompjuterskih dubina odgovorio mu je algoritam pod imenom CTRL generisan kao veštačka inteligencija:

„Prvo što mi je rekao bilo je: Hej čoveče, imaš zgodno dupe i ničeg se ne plašiš."

Dakle, priča bi tako trebalo da se nastavi.

„U pravu si", pokušao je Kelman da ostane pri temi, „ali zbog stana..."

Međutimi, algoritam na to nije više reagovao.

Nije ni uspelo ni propalo

Ovo iskustvo sa mašinskom prozom, Danijel Kelman opisao je u februaru u „Štutgartskom govoru o budućnosti", novom nizu predavanja u kojima ličnosti iz sveta nauke, kulture i politike promišljaju o budućnosti.

Njegov govor pod naslovom „Moj algoritam i ja" sada je objavljen i kao knjiga. Tu Kelman opisuje svoj eksperiment: iz februara 2000. Tada je otputovao u Silicijumsku dolinu da upozna CTRL i njegovog tvorca Brajana Mekena, a na poziv „Open Austria", tamošnjeg zvaničnog predstavnika Austrije.

Prema Kelmanu, eksperiment pisanja priča zapravo nije propao. Nastalo je nekoliko lepih apsurdnih fragmenata. Ali, algoritam je nerazumljiv i bespomoćan kada je reč o zapletima i konstelaciji figura.

Danijel Kelman je algoritam upoznao kao dezorijentisanog „sekundarnog korisnika" podataka iz tekstova koje su pisali ljudi.

U direktnom odnosu sa jednim algoritomom odmah shvatite da „nemate posla sa nekim čovekom u kostimu", kazao je Kelman u svom govoru, „već sa nečim mnogo čudnijim - entitetom za rešavanje problema bez unutrašnje strane". Na svoj uobičajen, jezgrovit način, Kelman sumira na sledeći način: „Primeti se da unutra nema nikoga, da je to šuplje".

Brajan Meken (levo) izumitelj CTRL i Danijel Kelman

Brajan Meken (levo) izumitelj CTRL i Danijel Kelman

Algoritam u teatru

Idemo sad na scenu malog Pozorišta Švanda u Pragu. Komad "AI: Když robot píše hru" („Veštačka inteligencija: Kad robot piše komad") imao je svoju virtuealnu premijeru. Iza komada, koji je 90 odsto pisala veštačka inteligencija, stoji grupa lingvista, kompjuterskih i pozorišnih stručnjaka.

I ovde je to ponekad rezultiralo apsurdnim promenama radnje. Ali onda algoritam iz dubine svog „nesvesnog", kako to Kelman zove - povuče genijalan potez.

Otkriću ti tajnu glume. Ali nisam siguran da želim da to otkrijem", rekao je robot.

Učiti iz eksperimenta pisanja

Ovo su samo dva od mnogih eksperimenata pisanja širom sveta koji nas uče mnogo toga o veštačkoj inteligenciji koja stvara tekst.

Prvo, veštačka inteligencija čovečanstvu daje to što je ono samo donelo na svet. CTRL se delom "hrani" podacima sa Redita. Na ovoj omiljenoj internet platformi diskutuje se o skoro svim temama i ponekad zna da bude i uvredljivo. Da programeri nisu zabranili neke izraze, algoritam CTRL je vrlo brzo mogao da počne da reprodukuje govor mržnje. Jer, on sam nema razumevanje za to šta ljudi osećaju kao neprimereno.

Drugo, veštačka inteligencija nema razum, kao što ga imaju ljudi. Bez obzira na sve treninge i podatke, njoj nedostaje poenta kada se priča jedna priča, kada se priča vic ili pokušava pronaći odgovarajuća metafora. CTRL takođe ne zna nepisana pravila, jer su za to neophodni znanje konteksta - dakle telo, osećanja i iskustvo.

Šta onda mogu algoritmi? Oni mogu mnogo dobro da računaju i na toj osnovi urade statistički normalne tekstove. Na primer: veća je verovatnoća da na reč „ja" u jednom tekstu sledi reč „moj" ili „verujem"; a manje verovatno da uslede reči poput „otrujem" ili „lampa", objasnio je Kelman u svom govoru.

Algoritmu nedostaje „aboutness"

Veštačkoj inteligenciji nedostaje „narativna doslednost", kako to kaže Kelman. Češki lingvista Rudolf Rosa, iz tima koji stoji iza praškog pozorišnog komada je to nazvao nedostatkom „aboutness-a" odnosno -intencije prepoznatljive za čitaoca.

Deo problema je da algoritam, koji je koristio Kelman, isto kao i onaj koji je korišćen u Pragu pati od amnezije. Oni se sećaju samo poslednjih 500 do 1.000 reči, a sve što je prethodno rečeno zaboravljaju. CTRL redovno pada nakon jedne stranice teksta.

Svojim očiglednim nesposobnostima veštačka inteligencijja takođe odslikava - šta uopšte čini pripovedanje, pričanje priče. To je mnogo više od površnog ređanja reči i rečenica raspoređenih po principu verovatnoće. Kritičari često govore o „neophodnosti", „egzistencijalnoj važnosti" jednog teksta ili o „jedinstvenom glasu" autorki i autora. To bi moglo da se izrazi i ovako:

„Pričati, znači planirati unapred", kaže Danijel Kelman.

"Ili još više: to znači stvaranje unutrašnjeg konteksta koji prožima sve rečenice, pasuse i izraze. To je upravo ono što CTRL po definiciji ne može da učini. CTRL traži ono što najverovatnije sledi - ali ne u radnji, već u jeziku."

Drugačija književnost

Dakle, veštačka inteligencija baš nije neki umetnik. Ali, možda je i pogrešno pitati se upravo koliko je ona dobra na polju ljudskih kompetencija. Možda bi pre trebalo da istražimo estetiku koju ona nosi sa sobom, predlaže nemački liričar i filolog Hanes Bajor.

On kritički gleda na Kelmanov eksperiment - u osnovi je autor taj koji nije uspeo a ne algoritam.

„Mislim da se Kelman nije istinski upustio u algoritam, u svakom slučaju ne estetski", kaže Bajor. „Njemu nije palo na pamet da se sa mašinama književnost mora pisati drugačije ili možda čak da se mora pisati drugačija književnost."

On u osnovi koristi algoritam kao neku vrstu „Kelmanovog bota", koji se kao i on sam orijentiše prema književnom realizmu.

Nove perpsektive za književnost

Bajor ukazuje na velike potencijale veštačke inteligencije za ekperimentalno ili nadrealističko pisanje. Kao kod Alison Periš, pesnikinje i programerke iz Njujorka: ona dozvoljava algoritmima da kreiraju nove reči između postojećih. Tako na primer od reči Sever, Istok i Zapad kreira Istosev, ili Zasev („North", „East" „West" - „eaurth" „woerth".)

Nekonvencionalni pristupi poput ovog su mnogo produktivniji za umetnički rad sa allgoritmima, smatra Bajor.

„U redu, oni nisu dobri u metaforama ili vicevima, ali ne znam ni da li je to potrebno. Mnogo je interesantnije posmatrati šta mogu dobro i koji vid književnosti će iz toga da proizađe."

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.

Audio i video