Možda ima nade, ali ne za nas | Mozaik | DW | 04.12.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

intervju

Možda ima nade, ali ne za nas

Rano hrišćanstvo, teologija oslobođenja, čak i novi papa kao saveznici levice?

Farisejstvo, lažne propovedi koje se izdaju za to za šta nemoćni i očajni imaju preku potrebu da to zaista jesu. To je stvar hijerarhijskog odnosa, sa instance autoriteta je lako propovedati, dok pasivni recipijent nema ništa na obzoru osim da toj i takvoj hijerarhiji na neki način pripada. A jedino što je tu inherentno hrišćansko jeste nepripadanje bilo kakvoj hijerarhiji. Olako se zajednica sa instance moći govora oblikuje u svrhu etničkih kohezija, te zajednice već u sledećem trenutku bivaju zloupotrebljene za nacionalističke interese, za podizanje ratnih tenzija. I to u svrhu apsolutno partikularnih politikanskih hegemonija. Zato bi hrišćanska ideja u tom sloju gde je najprisutnija imala emencipatorski potencijal.

Vernici nisu vernici zbog toga što su naivni, banalni, trivijalni i glupi već zato što njihove realne životne okolnosti njih ne upućuju ni u jednom drugom idejnom pravcu. Ideološki crkveni aparat im sugeriše da je jedini smisao njihovog postojanja polaganje nade u onostrano. Neposredno iskustvo bede vodi te ljude iluziji smisla – da je ta beda naknadno na neki način isplativa. Ona se onda smešta u viši poredak smisla. Standardni levičarski prigovor je da se radi o zabludi, i da ljudima treba neko ko će im pomoći da indukuju uzimanje stvari u svoje ruke, umesto da ih delegiraju na crkvene, nacionalne i druge autoritete. U parlamentarnoj demokratiji ti ljudi se okreću desnici, a privatno čak mnogo više onostranoj nagradi.

A što se tiče pape – to je to kafkijansko: Možda je to nada, ali ne za nas. Na nivou zajednice kojoj pripadam, ljudi naprosto nemaju odnos prema činjenici da je novi poglavar rimokatoličke crkve eksplicitno otvoren za socijalna pitanja. Njima je papa unapred prokazana figura. Meni papin otklon ka socijalnom deluje utešno, ali ne i dovoljno. Ta ista ideja bi se morala u svetu koji mene okružuje drukčije prezentovati. Meni se čini da je svojstvo ljudi iz tog sloja, da, kako kaže Žižek, interpasivno veruju – oni imaju svoje tetovaže i brojanice koje za njih veruju, a njihove realne životne prilike ih primoravaju da veruju u nešto što je zapravo pogubno – ideja profita, samostalnosti, individualnosti, u čitav neoliberalni mit o individualcu koji je uspeo u odnosu na ostatak sveta.

Taj isti sloj, dakle, veruje u dve stvari – u Boga koji će imati eshatološkog razumevanja za njihovu poziciju. Ali veruju i u mit da je svako od njih kapacitiran, voljan, snažan, sposoban da iz tog svog sveta izađe. Zajednica deprivilegovanih misli da veruje u određeni hrišćanski horizont vrednosti, a s druge strane upražnajva sve moguće neoliberalne mantre. Hrišćanskim diskursom je možda moguće dovesti u pitanje neoliberalnu idejnu hegemoniju. Međutim sloj deprivilegovanih kojem bih se ja rado obratio jer mu na neki način i pripadam, nema tu vrstu interesa. Ne zato što je licemeran, već zato što je principijelnost – ako si hrišćanin ne budi to samo nedeljom u crkvi – pitanje luksuza. Da tvoje prakse realno koincidiraju sa tvojim uverenjima – to je danas nemoguće u iznudici vremena, prostora, novca. Jedino vreme koje je deprivilegovanima uskraćeno jeste vreme da se posvete sebi.

Njihova tragedija se i sastoji u razlici između onoga što aktivno za sebe tvrde da jesu i onoga što realno jesu. Privilegovani imaju luksuz distance, refleksije, pa je na njima i da shvate kako deprivilegovani nemaju realne mogućnosti da ne budu licemerni. Ne radi se o njihovoj prirodnoj predisponiranosti da u jednom trenutku sebe shvate kao pravoslavne hrišćane, u drugom koketiraju sa kriminalnim praksama, u sledećem opšte sa kurvom, a onda su spremni da postanu preduzetnici. To nije pitanje njihovih idndividualnih psiholoških sklonosti. To je generalno struktura tog sveta za koji bi levica trebalo da se interesuje.

Ali, da, jebiga, taj svet jeste takav, a takav nije zato što je navodno prirodno pervertiran i nesposoban da razume plemenitu ideju levice, nego zato što materijalne okolnosti nameću svetonazor. Zato svi mi koji smo imali privilegiju da se zainteresujemo za levu ideju, šta god ona značila u Srbiji u 21. veku, treba da uzmemo u obzir činjenicu da taj i takav svet za koji imamo fantaziju da mu se obratimo, u stvari sa nama ne želi da komunicira već s nekim drugim. A to je ono što mi konstantno odbijamo da čujemo. Neki zato što za fantaziju uspešne levičarske agende dobijaju pare iz nekih fondova. Drugi zato što ne žele da zagrebu u taj svet jer je on – mučan.

To je jebena činjenica da je siromaštvo – porok. I da je žrtva uvek superiorna. Te dve stvari uvezane sa hrišćanskim pogledom na svet i ekonomskim interesom funkcionišu na svoj način. Oni naprosto ne žele da pripadaju svetu privilegovanih jer im on izgleda neadekvatno, tu nisu ribe u vodi. Imaju svoj horizont nade, svoju književnost, svoje jezičke invencije. Da, ti ljudi aktivno produkuju u jeziku. Kredibilne književne instance to ne prepoznaju kao invenciju, ali da, oni imaju potrebu da svakodnevnicu učine zanimljivom na osnovu neke metaforike. A za razliku od nas privilegovanih oni nemaju potrebu da te svoje jezičke invencije predstave kao bog zna kakvu kreaciju.

Kada ih pitaš gde su politički, oni kažu desno, ali nemaju aktivan odnos prema tome. To je dokaz da ovde leva ideja konstantno zakazuje. Pokušavam u svojoj književnosti da danas mislim te probleme. Odnos jezika i ideologije, odnos privilegovanih i deprivilegovanih.

Kako si počeo da pišeš?

Mislim da sam počeo da pišem kako bih samom sebi iskomunicirao nešto drugo o sebi. Pripadao sam desnom idejnom nazoru u nekom smislu, što je podrazumevalo militantne prakse, sklonost nasilju, a to je opet povezano sa svim mogućim patrijarhalnim organizacijama života u kapitalizmu. Bio sam neispunjen u takvom svetu. Kriomice sam se bavio poezijom. Sećam se da je tada za mene pitanje čitanja poezije bilo pitanje slabosti, nedoraslosti, nesigurnosti. U sledećem životnom periodu se takva procena ispostavila kao ozbiljna laž i zabluda. Postoji sijaset ljudi iz tog sveta koji se srame da čitaju ili pišu poeziju. Postoji gomila zatvorenika koji pišu poeziju. Činjenica da postoji potreba za poezijom krije se od ostatka zajednice. To je u mačoističkom smislu vrsta inferiornosti. Klasa deprivilegovanih za sebe misli da je superiorna u tom patrijarhalnom ključu. Neki čine i užasna nepočinstva da bi sebi dokazali to što misle da jesu. Poezija je pojavljivanje faktora ženstvenosti, ali ti nije u interesu da to sebi priznaš.

To je jedna od konstitutivnih iluzija pripadanju bilo kom svetu – način na koji misliš da mu drugi pripadaju. Pretpostavljaš da drugi nije isti taj lik koji ti jesi. Misliš da je drugi naseo na obmanu da si taj lik kakvim se predstavljaš. Tako preko drugoga povratno i poveruješ u to da zapravo jesi nasilan i onakav kakvim te vidi taj svet. U trenutku kada sam najnepodobniji srednjoškolac sa niskim ocenama i ukorima iz vladanja, kriomice čitam Bodlera, zato što sam pročitao negde da je imao problem sa očuhom, pa sam kod kuće kod njega tražio to što me zanimalo. Eto, i u deprivilegovanoj klasi mužjaka, koji se nadmeću u svojoj muškosti, pojavilo se nešto što je nepodobno. Najtragičnije je što sâm počinješ da veruješ da je to hendikep. Džaba što si se potukao, što si se žrtvovao za zajednicu, džaba verifikacija, odeš kući i želiš da problem sa očuhom rešiš preko Bodlera.

Onda se postavilo pitanje iskrenosti. Sam možeš da funkcionišeš u odnosu na svoje samoobmane, ali sa drugima ne. Imaš potrebu da podeliš sa najbližima iz tog sveta taj poriv. I Kada to uradiš, shvatiš da svaki drugi ima neki svoj tajni svet. Shvataš da ni u takvoj zajednici nisi izuzetak već da smo svi mi na neki način simulanti. Simuliramo sami sebe. Onda sam dalje počinjao da razumevam kako jezičke invencije tog sveta, po mojim estetskim kriterijima koje sam spreman da obrazložim, u nekim momentima jesu bolje od produkcije gomila osvedočenih pesnika danas. A znam da ti ljudi ne čitaju ništa. Mišljenje da samo intelektualci proizvode višak vrednosti u jeziku, a da tom sloju materijalnih proizvodnih radnika jezik nije ni važan, jeste notorna zabluda. Možda upravo iznudica u kojoj žive dovodi do toga da jezik igra bitnu stavku za samorazumevanje u svakodnevici, kroz šalu, ponekad ciničnu distancu prema svetu prinude u kojem žive.

Dve prozne knjige došle su nakon četiri zbirke pesama.

Isti problem komuniciram na drugi način. Ostao sam pesnik i u prozi. Nestrpljiv sam, ne želim da uspostavljam samo narativni tok već i svaka rečenica mora da ima neku poetsku karakteristiku. Džojs kaže – imao je leđa kao konji koji vuku tramvaj. Ta rečenica funkcioniše kao poetska celina. Moja ambicija je da u prozi proizvedem što više takvih rečenica.

U međuvremenu sam se inficirao potrebom da svoju poetiku društveno-politički angažujem. Imaš direktni angažman, recimo, u angažovanom tekstu odmah vidiš protiv čega je neko i za šta, ali autor nema poetsku satisfakciju. Ako već komuniciraš sa nekim, to je po Lukaču potreba za zajednicom. Zato imam poriv da u najširem smislu svoju poetiku društveno-politički angažujem. Ne propagandistički. Poželeo sam da ideje koje sam teoretski shvatio kao važne, kao što je kritika meritokratskog mita, i drugih neoliberalnih narativa, artikulišem na književni način koji bi zadovoljio moje kriterijume. Te ideje su mi u trenutku nastajanja knjige „Pa kao“ bile izuzetno važne. Mislim da je u životu izuzetno važno negovati zanose. Oni su prokazani kao utopijski, ali u neoliberalnom svetu je utopija konstitutivni element stvarnosti. Radi se o neoliberalnoj hegemoniji koja kritičke perspektive dosta jeftino diskvalifikuje kao utopijske. Sama neoliberalna ideologija sugeriše utopijski horizont konačnog ostvarenja.

Meni je onda bilo zanimljivo da to tretiram kao jezik, kao sredstvo, kao materijal. To je način da se igram sa dominantnom idejnom paradigmom, da je dovodim u pitanje. Mada eho koji dobiješ nikada nije onaj za koji si pretpostavio da će se dogoditi.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Stranice 1 | 2 | 3 | Tekst u celosti