Milioni su gladni dela, a ne praznih reči

40 odsto ljudi u svetu nema dovoljno hrane ili gladuje. Taj skandalozni, monstruozni problem čovečanstva mora konačno biti rešen. Oko toga su se složili svi učesnici međunarodne konferencije u Rimu. U suštini svi se slažu i o uzrocima gladi i načinima da kako bi se ona obuzdala. Ipak, do sada je nedostajala volja za političko i privredno delovanje, kako u bogatim, tako i u zemljama koje pogađa nestašica hrane, uglavnom u Africi i jugoistočnoj Aziji.

22 godine od prve Svetske konferencije ta tema se konačno opet ponovno našla na dnevnom redu. Ujedinjene nacije su uspele da skrenu pažnju javnosti, zahvaljujući učešću pape Franje na konferenciji. Ali zašto je sve to potrajalo 22 godine? Gladna deca, neuhranjene žene i muškarci, hronični bolesnici oboleli usled nedostatka hrane, zapravo bi svake godine trebalo da budu u samom vrhu tema i problema. Brojne države su na konferenciju poslale samo ambasadore ili niže zvaničnike, a oni su u ritmu od po pet minuta uglavnom čitali svoje govore. Stvarni angažman izgleda drugačije.

Labavi akcioni plan neće biti dovoljan

Ipak, prihvaćen je opsežan akcioni plan koji u više od 60 tačaka nabraja sve probleme i moguća rešenja. To su podsticajne mere za male poljoprivrednike, korektni trgovinski sporazumi, dostupnost zdravstvenoj zaštiti i čistoj vodi, obrazovanju i odgoju. Nažalost, nedostaje i konkretan vremenski plan, do kada bi pomenuti ciljevi trebalo da budu ostvareni. Nije predviđen ni kontrolni mehanizam. Ako se neka vlada ne bude pridržavala akcionog plana ne mora da strahuje od nekakvih posledica. Odluke iz Rima bi Ujedinjeni nacije mogle da uvrste u nove razvojne ciljeve, koji će ionako biti utvrđeni tokom 2015. godine. Razdoblje do 2025. bi moglo biti proglašeno decenijom borbe protiv gladi. Brojne agencije, ustanove, konferencije saveti, pišu materijale i koordiniraju. Ponekad su i same sebi smetnja, kritikovao je u Rimu Crveni krst.

Koraci za borbu protiv gladi su isuviše mali i napred se ide vrlo polako. Pored ostalog i zbog kompleksnosti trajne katastrofe, koja istovremeno pogađa brojna područja u politici, privredi i društvu pogođenih zemalja. Proizvodnja malih farmera neće biti dovoljna da se prehrani siromašno stanovništvo. Gladnima su potrebni prihodi kako bi hranu mogli da kupe. Kakve šanse oni imaju u društvima koja nemaju dovoljno radnih mesta ni za „zdrave“? Promene klime, građanski ratovi, etnički sukobi ponovo uništavaju male uspehe ili zaoštravaju probleme. U tim zemljama i dalje nedostaju informacije o pravilnoj ishrani dece, o majčinom mleku, o higijeni u ophođenju s hranom.

Nema na vidiku velikog rešenja, opšteg plana za okončavanje katastrofe gladi - to je jasno nakon konferencije u Rimu. Ostaju samo konkretni projekti na lokalnom i regionalnom nivou na licu mesta. Ostaje nada da će vlade jednog dana uvideti da glad nije prihvatljiva, da ona otežava privredni razvitak i da može dovede do teških političkih kriza.

Paradoks: mešavina gladi i gojaznosti

Bogate zemlje, ali i one na pragu industrijalizacije ne treba da upiru prstu u zemlje u razvoju. I one imaju ili u njima nastaje ogroman problem sa ishranom – a to je gojaznost. 500 miliona ljudi je debelo. Deca sa viškom kilograma i mladež postaju teret za društvo, upozorava Svetska zdravstvena organizacija. U nekim državama, na primer Ujedinjenim Arapskim Emiratima, već je polovina odraslih osoba predebela. Neke zemlje na pragu industrijalizacije kao Panama istovremeno imaju problem gladi i gojaznosti u podjednako velikim delovima društva. I u SAD i Evropi, ljudi se guše u masti, šećeru i soli. Na jednoj strani ljudi gladuju, na drugoj obolevaju od zbog prevelike količine hrane. Stiče se utisak da se sistem oteo kontroli. Druga svetska konferencija o ishrani neće biti poslednja. Naredna ne bi treblao da se održi za 22 godine. Problem ishrane tiče se svih nas, i to svakodnevno.