Mila Turajlić: Zamisli da imaš 25 u Srbiji... | Politika | DW | 22.06.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Mila Turajlić: Zamisli da imaš 25 u Srbiji...

„Mlade odavde ne izgoni puka nezaposlenost, nego imaju problem da žive u zemlji koja nije u stanju da pronađe moralni kompas“, kaže rediteljka Mila Turajlić za DW. Pričali smo pomalo o svemu, osim o njenim filmovima.

DW: Kada je počela okupacija bioskopa „Zvezda“ neki su im davali dva dana, neki drugi su se nadali da to može da bude početak veće pobune koju bi nosili mladi. Na kraju je nešto između – „okupatori“ su još tamo, ali veće pobune nema na radaru. Jeste li se nadali da bi „Zvezda“ mogla da bude početak neke male revolucije?

Mila Turajlić: Nisam. Neko je nedavno dobro rekao da mogućnost društvenih promena ne zavisi od toga koliko je društvo u lošem stanju, već od toga da li se vide alternative. Trenutno u Srbiji ne postoji nikakva alternativa, pa samim tim ni mogućnost pobune. Politička konstelacija je takva da nijedna opozicija aktuelnom sistemu nije u interesu faktora izvan Srbije. Kada pogledate devedesete i posebno revoluciju 2000, shvatite da smo uspeli da postignemo nešto samo jer su se revolucionarni interesi poklopili sa evropskim interesima. Trenutno je Evropi u interesu samo rešavanje Kosova, a u Beogradu imaju vladu koja će im to isporučiti – zato i ne postoji interes za stvaranjem ili podrškom bilo kakvoj opoziciji.

Zašto alternativa ne bi došla iz Srbije same?

Zato što neko mora to da finansira, bez obzira da li govorimo o političkoj partiji ili studentskim pokretima. Devedesetih je sve to bilo finansirano, imali smo nezavisne novine i televiziju, opozicione partije, velike studentske pokrete – ali svi su bili finansirani spolja. Čak i da u Srbiji postoji energija da se nešto promeni uprkos nedostatku razumevanja evropskih zemalja – ne mislim da je moguće formirati bilo kakav održivi politički front, kao alternativu sadašnjem.

Pomenuli ste energiju... Ima li nje uopšte? Da se vratim na primer „Zvezde“, oni dobrim danima imaju stotinak posetilaca u bioskopu, a u Beogradu ima 100.000 studenata. Gde su ti ljudi? Imate li razumevanja za stav – razočaran sam i ostajem kod kuće?

Mila Turajlić

Mila Turajlić: Trenutno u Srbiji ne postoji nikakva alternativa, pa samim tim ni mogućnost pobune

Da. Ako si mojih godina, to znači da si sve svoje studentske dane proveo na protestima i sada vidiš da smo imali promenu vlasti, ali ne promenu sistema. Tada postaje gotovo nemoguće naći argument koji bi ljude izvukao na ulicu. Svako ko danas u Srbiji ima 30 godina ili više izgubio je sve iluzije. Veće je pitanje da li oni koji imaju 18 ili 20 mogu da nađu novu političku filozofiju koja bi ih izvela na ulice.

Može li to biti neka leva filozofija? Gotovo je neshvatljivo da u Srbiji nema levice.

Klasični politički spektar od levice do desnice nije primenjiv na Srbiju. Počelo je Miloševićevim političkim džiju-džicom, kada je stvorio partiju koja je istovremeno komunistička i nacionalna. U pogledima socijalne politike, nominalno je to bilo levo krilo socijalizma, a politički je to bio nacionalizam. Tako su nacionalisti na neki način sabotirali leve ideje. Recimo u Hrvatskoj mi je lakše da identifikujem levi front: Subverzivni forum, Blokada, studentski pokreti – lako je videti gde je antiglobalizacijski nukleus. U Srbiji to uopšte ne postoji.

Ali zato imamo sat koji odbrojava vreme do otvaranja Narodnog muzeja. Imamo pogašene bioskope po celoj zemlji ili „Avala film“ za koji ste se i lično borili i, kao što znamo, izgubili. Gde je mesto kulture u Srbiji kakvu ste opisali?

Od oktobra 2000. ova država je zapošljavala desetak različitih ministara kulture, što ne ostavlja prostor za bilo kakav kontinuitet kulturne politike. Mislim da priča sa „Zvezdom“ dolazi upravo zbog shvatanja da kulturni život umire, da se nalazi u limbu između nedostatka političke volje da se finansira i kreira stabilna kulturna politika i činjenice da nova elita koja je privatizovala sadržaje ne vidi svoj ekonomski interes u kulturi. Svi pričaju o fantastičnom noćnom životu u Beogradu, ali kulturni život je sveden samo na festivale – znak života su samo muzički, književni ili filmski festivali. Postali smo kulturna scena gde sve zavisi od lične inicijative – napraviš festival, obezbediš iole sigurno finansiranje, što je takođe borba svake godine iznova. Nema sistema, što vidite na primeru Narodnog muzeja. Današnji osamnaestogodišnjaci verovatno nikada nisu ni ušli u taj muzej. Priča „Zvezde“ jeste priča o tome kako je privatizacija odredila i uništila kulturni život grada. Priča o „Avala filmu“ je nešto drugo – to je priča o zemlji koja je napustila ideju upravljanja kulturom, produkcijom i onim što se naziva kreativnom industrijom – mada nisam ljubitelj te fraze. To je priča o vlasti koja sve meri ekonomskim interesom, a u kulturi ne vidi taj interes.

Das Kino Zvezda in Belgrad

Okupirani bioskop „Zvezda“

Vlasnik Beograd filma koji je zatvorio 14 beogradskih bioskopa je jednom rekao da su bioskopi odavno mrtvi, a on ih samo sahranjuje. Nije li to samo bolna istina?

To je pitanje kako se održava bioskopska publika. U Evropi ima sijaset inicijativa da se animira bioskopska publika da i dalje odlazi na projekcije. Recimo moj dokumentarac je upravo počeo da se prikazuje u Francuskoj, pa sam imala priliku da sa filmom putujem tom zemljom. Videla sam mnoge gradiće koji otvaraju bioskope jer u tome prepoznaju i svoj ekonomski interes. Dakle, da, bioskopi ovde jesu ionako umirali, ali da li bi tako bilo da su drugačije vođeni?

Kako biste locirali najveće probleme mladih u Srbiji? Da li je dovoljno reći da su to isti, ekonomski, problemi koje imaju i stariji ili recimo mladi u Španiji i Grčkoj?

Mi smo jedna od prvih zemalja u svetu prema odlivu mozgova, što dobro ilustruje šta se ovde dešava. Zapanjujuć je broj obrazovanih mladih ljudi sa univerzitetskom diplomom koji odlaze. Mislim da ih odavde ne izgoni puka nezaposlenost, nego da imaju problem da žive u zemlji koja nije u stanju da pronađe moralni kompas. Ako danas imaš 25 godina u Srbiji: kada si se rodio, rat je počeo; kada si imao pet godina, rat je završen; sa devet, dogodilo se bombardovanje; sa deset, bila je revolucija; sa trinaest, premijer je ubijen; sa osamnaest, Demokratska stranka je odlučila da ide u koaliciju sa istim onima protiv kojih su tvoji roditelji demonstrirali na ulicama; kada si napunio 22, na vlast je došla radikalno nacionalistička stranka u novom ruhu, i to uz blagoslov Evropske unije koja ih smatra potpuno prikladnim da proguraju strateške interese EU u regionu. U jednom trenutku se osvrneš oko sebe i ne vidiš jasnu društvenu strukturu, gde bi neko razdvojio dobre od loših ideja. Ovih dana nam jedan ministar poručuje da je Peti oktobar bio samo patetična šala kojom smo se zavaravali. Umoriš se jer ne nalaziš čvrsto tle, sve je močvara. Mislim da to odavde odvodi mlade obrazovane ljude.

Pitanje je koliko može da se govori o odlivu mozgova – jer ti mladi ljudi ovde uglavnom i ne nalaze posao. To je pre odliv nezaposlenih, ali ujedno i, kako ste rekli, dizanje ruku. Dakle imate razumevanja za one koji odlaze?

Svakako, ja sam jedna od njih. Svakodnevno se pitam da li da odem ili ne. Potpuno razumem motivaciju za odlazak – tužan deo priče je moguća motivacija za ostanak. Jer to nije – ostaću i boriću se. To je – isključiću se. Mogu da izgradim sopstveni zabran u kojem imam iole stabilan posao, okružen sam prijateljima i porodicom, mogu jednom ili dvaput godišnje da odem do Jadranskog mora ili Grčke – dakle ne predaleko, ali ipak negde – pognem glavu, ne gledam televiziju, ne čitam novine i time čuvam mentalno zdravlje. Dakle switch off.

Das Kino Zvezda in Belgrad

Turajlić: Priča „Zvezde“ jeste priča o tome kako je privatizacija odredila i uništila kulturni život grada.

Mladima se nudi i drugačiji izlaz iz apatije – na desnu stranu.

U manifestacijama nacionalizma i huliganizma ne vidim nekakav izvorni nacionalistički impuls. Mislim da je to samo bes. Dato im je mnogo razloga da budu besni, ali im nisu date alatke da analiziraju uzroke tog besa. Zato mora da je neko drugi kriv – Hrvati, Bošnjaci, Amerikanci... Da im je neko govorio da je njihova ogorčenost opravdana, ali da su njeni razlozi negde drugde, ne verujem da bi ti mladi ljudi bili nacionalisti.

Sveukupno zvučite pesimistično.

Nisam pesimistična, samo sam pomirena sa realnošću (smeh). Ovako je kako je i tako će verovatno ostati u velikom delu mog zrelog doba. Ne mislim da će se promeniti. Videla sam jednu revoluciju, dovoljno da shvatim da je srušiti diktatora još i najlakše u poređenju s onim što dolazi, izgradnjom civilnog društva i odgovornih građana. To je naše igralište i takva su mu pravila. Ko hoće da igra, igraće, ko neće, uzeće svoju loptu i pokušati da nađe igralište u nekoj drugoj zemlji čije društvene strukture imaju kakvog-takvog smisla.

*Mila Turajlić, 1979, diplomirala je na Londonskoj školi ekonomije gde je i završila master studije. Takođe je diplomirala na Katedri za filmsku i TV produkciju FDU u Beogradu. Njen nagađivani dokumentarni film Cinema Komunisto (2010) bavi se ulogom „Avala filma“ u socijalističkoj Jugoslaviji, kao i propašću tog filmskog studija.

Reklama