Mi smo tu da bismo uspeli | Evropa | DW | 17.09.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Evropa

Mi smo tu da bismo uspeli

„Mi smo bili deca za vreme Kola i Merkelove. Imali smo privilegiju da odrastamo u dinamičnom, demokratskom vremenu – u kojem se verovalo u zajedničku budućnost“, piše u autorskom tekstu za DW Jagoda Marinić.

Ovo je moja treća stanica na Sredozemlju ove godine: Atina. Grčka. Sada sedim ovde za pisaćim stolom, nakon višesatnih razgovora o demokratiji i migraciji. To iz daljine uvek deluje nešto jednostavnije. Prisećam se dana provedenih u Hrvatskoj i Barseloni. Tamo su tada poslednje vesti iz Nemačke bile da su građani savezne pokrajine Meklenburg-Prednja Pomeranija na izborima kaznili politiku Angele Merkel. „Demokratija“ – moglo bi da se kaže i da se slegne ramenima, kada se ne bi radilo o osnovnim pravima i kada Nemačka ne bi imala mnogo toga da izgubi. Alternativa za Nemačku (AfD) je – opet – postala druga najjača stranka. Da, i to je demokratija. Ali, i to postaje jasno u senci ruševina Akropolja. Demokratija, u stvari, bez vremena za diskusije, bez mesta za obradu informacija – bez direktne veze prema vladajućima. Ko posreduje?

Na nemačku politiku se ovde gleda kao na uzornu, kao putokaz što se tiče ljudskih prava. Istovremeno se čini da mnoge građanke i građani u Nemačkoj to ne smatraju ispravnim. Ipak, 82 odsto njih želi promenu politike svoje kancelarke. I zato su mali, pokrajinski izbori u Meklenburgu-Prednjoj Pomeraniji uspeli da privuku pažnju međunarodnih medija i izazovu lavinu kolumni i analiza. Šta će se dogoditi ako Nemačka iznenada krene drugim putem nego proteklih decenija? Nemačku još od vremena Adenauera vode političari koji su se smatrali Evropljanima. Koji su gurali evropski projekat. Nemačka je do danas jedna od malobrojnih zemalja Evrope u čijem parlamentu ne sede desne stranke. Nemačka je na to bila ponosna. To je bilo umirujuće za ostatak Evrope. Dugo se činilo da je Nemačka suočavanjem sa sopstvenom prošlošću mnogo toga ispravno uradila. Ali poslednjih meseci nemački diskurs pregazio je sam sebe. Čini se da više nema granice lošeg tona. S novim dokumentom bavarske Hrišćansko-socijalne unije (CSU) o izbeglicama ton se dodatno zaoštrio.

U španskom listu „La Vangardija“ čitam politički komentar koji mi pokazuje da Nemačku u susednim državama još uvek sagledavaju kroz prizmu njene prošlosti. Ulazak jedne desne stranke u nemački parlament bi, čitam, bio dalji korak ka jednoj drugačijoj Evropi. Pitam se, zašto je jedna zemlja koja tako uspešno sprovodi integraciju, tako malo ponosna na sebe. I zašto pokazuje tako malo samopouzdanja.

Bundeskanzlerin Angela Merkel Besuch BAMF Außenstelle

„Prava kancelarka u pravom trenutku“ - Angela Merkel sa izbeglicama

Moralni Nemac i demoralisani Nemac

U Meklenburgu-Prednjoj Pomeraniji jedva i da žive stranci. Skoro da nema ljudi stranog porekla. To je jedna od najhomogenijih pokrajina Nemačke. Ali čak i tu se sa ksenofobnim programom može postati druga stranka po jačini. „La Vangardija“ citira Ernesta Renana, francuskog autora iz 19. veka, koji je navodno rekao da na svetu nema ništa bolje od moralnih Nemaca i ništa opasnije od demoralisanih Nemaca. Možda je to – to. Možda baš to sažima raspoloženje u poslednjih dvanaest meseci i objašnjava skretanje u desno, i bespomoćnost politike.

Pre tačno godinu dana Angela Merkel je preko otvorene granice u zemlju pustila ljude u bekstvu koji su krenuli u Nemačku. Na železničkim stanicama na njih je čekalo domaće stanovništvo. Aplaudirali su, pomagali – u svako doba dana i noći. Bilo je to leto „kulture dobrodošlice“. Takvim su ga učinili ljudi u Nemačkoj, a ne političari. Bilo je više pomagača nego što je bilo potrebno. Bilo je, ako sme da se sledi misao Ernesta Renana, upravo to: nema ničeg boljeg od moralnih Nemaca. Ta jasnoća oko toga da u trenutku nužde treba pružiti samo jedno: pomoć. Činilo se da je Angela Merkel prošle jeseni bila prava kancelarka, u pravom trenutku. S građankama i građanima zemlje koji su spremni da pomognu izjaca „Uspećemo“ bila je logična. Ali danas baš ta izjava ljulja njenu kancelarsku fotelju. Ona ju je protekle nedelje zamenila rečenicom: „Nemačka će ostati Nemačka“.

Da li će Nemačka ostati Nemačka ako ne preuzme odgovornost? Kada vodi javni diskurs tako kao da nam je svejedno što 28 miliona dece živi u izbeglištvu? Ostaje li Nemačka – Nemačka, ako histerija zbog ljudi u bekstvu potisne važne teme poput dostupnosti stanova, obrazovanja ili sigurne penzije? Možda Merkelova sada indirektno plaća za svoju ekonomsku politiku u proteklih deset godina: Nemci se osećaju nesigurno i skloni su pseudo-rešenjima. Ali politika se ne bavi pravim problemima, trenutno se čini jednostavnijim da se kopa po strahu od nepoznatog. Momentalno ima još uvek milion izbeglica na 80 miliona stanovnika.

Deutschland Hamburg Plakat der AfD Ausschnitt

Plakat Aletrenative za Nemačku (AfD) protiv politike Angele Merkel

Nemačka je posebna zemlja, u svakom pogledu neobična. To je jasno i kada uveče u Barseloni gledam glumačku legendu Hanu Šigulu. U atmosferi se neprestano oseća duh preminulog Rajnera Fasbindera, njenog reditelja – koji je od nje stvorio glumicu, a od nemačkog filma – međunarodni film. Ona u rasprodatoj kinoteci peva o nekom drugom svetu, o zemlji koju je nemoguće pronaći na geografskoj karti. Nemica koja tečno govori španski i koja očarava publiku. Skoro da bi joj se na trenutak moglo poverovati da je uspela da izađe iz ovog sveta i ipak da u njemu (pre)živi. Ona mnogo priča između pesama. Kada počne da priča o Fasbenderu, iznenada govori o „nama, deci posle Hitlera“. Ta rečenica je potpuno s ovog sveta. Za tu „decu posle Hitlera“ Nemačka nije bila podnošljiva. Da bi moglo da se diše, bila je potrebna neka zemlja van te zemlje. Ona potom recituje nemačkog pesnika rumunskog porekla Paula Selana. S najdubljim mogućim glasom izgovara prve stihove njegove pesme „Todesfuge“:

„Crno mleko zore / mi ga pijemo uveče / mi ga pijemo u podne i ujutro / pijemo ga noću / mi pijemo i pijemo / mi kopamo grob u vazduhu, tu se ne leži tesno“. Mi deca posle Hitlera, kaže ona još jednom – ostavlja iza sebe svoju Nemačku i vraća se svojim nemačkim pesmama. To ne može da se zaboravi.

Moja Nemačka

Moja Nemačka je potpuno drugačija. Uvek i samo u ogledalu takvih ljudi kao što je Hana Šigula, ljudi koji su znali da pričaju tu priču, bilo je vidljivo koliko je moja Nemačka drugačija. Moja generacija upoznala je sasvim drugačiju Nemačku. Možda mi nikada nećemo tako umetnički nadareno da bežimo iz realnosti kao Fasbenderova generacija jer nismo bili deca posle Hitlera. Mi smo bili deca za vreme Kola i Merkelove. Imali smo privilegiju da odrastamo u dinamičnom, demokratskom vremenu – vremenu u kojem su pale granice i u kojem se verovalo u zajedničku budućnost. U Evropu bez granica. Doba u kojem se Nemačka otvorila, ukinula načelo krvne veze i htela da bude domovina ljudima koji su tu rođeni. Crno mleko morale su da svare generacije pre nas. Činilo se da je nogo toga svareno, ali sada se čini da smo mi na redu. Mi imamo sve što je neophodno da bismo uspeli. To je prvi veliki izazov pred kojim se našla moja generacija. Mi smo tu – da bismo uspeli.

Jagoda Marinić je nemačko-hrvatska književnica, pozorišna autorka i novinarka. Rođena je kao ćerka hrvatskih doseljenika u Vajblingenu. Danas živi u Hajdelbergu. Nedavno je izašao njen roman „Made in Germany – šta je nemačko u Nemačkoj?) U njemu piše o identitetu Nemačke kao useljeničke zemlje.

DW.COM