„Mi smo poslednji među preživelima“ | Politika | DW | 27.01.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Holokaust

„Mi smo poslednji među preživelima“

Ona je ćutala punih 40 godina. Ali otkako je videla da se holokaust sve više javno negira, odlučila je da progovori: o getu, o marševima smrti i koncentracionim logorima… I o tome kako je preživela.

„Prošlost živi u meni, ne mogu da je sakrijem“, kaže Judit Rozencvajg. Sada, pod stare dane, naviru sećanja iz detinjstva. Judit Rozencvajg rođena je 1930. u tadašnjoj Čehoslovačkoj. Nju i njenu porodicu deportovali su 1942. u Terezin, a odatle 1944. dalje u Aušvic. Preživela je strahote logora zajedno sa svojom sestrom i majkom. Nakon što su prošle prinudni rad, poslednja stanica bila je koncentracioni logor Bergen-Belzen. Majka joj je umrla samo nedelju dana nakon oslobađanja, a oca nije više nikada videla. Kao osamnaestogodišnjakinja 1948. odlazi u Izrael, gde radi kao medicinska sestra u dečijoj bolnici i zasniva porodicu. Danas ima kao 87 godina i živi u domu za stare u Haifi. Dom je osnovala incijativa „Ruka pomoći za prijatelja“, kako bi pomogli onima koji su preživeli holokaust.

DW: Gospođo Rozencvajg, bili ste još dete kada je izbio rat. Kako ste preživeli to vreme?

Judit Rozencvajg: Zapisala sam u svojim sećanjima: rođena sam u raju i iz njega sam proterana, isto kao Adam i Eva. Rođena sam 1930. i imala devet godina kada su Nemci ušli u Čehoslovačku republiku. Onda se počelo s različitim naređenjima – te ne smeš u park, ne smeš u bioskop. Potom su zatvorili škole za jevrejsku decu, nismo više smeli da pohađamo školu, da učimo. Ja sam završila samo četiri razreda. Krajem 1941. počeli su da odvode jevrejske porodice u geto. Moja porodica je u martu 1942. stigla u Terezin.

O vremenu u Terezinu je, na osnovu Vaših sećanja, napisana knjiga „Devojčice iz sobe 28“...

Bila sam tada u sobi sa 29 drugih devojčica. Kreveti su bili na tri sprata na kojima skoro da nije moglo da se sedi. Iza kreveta smo imale jednu letvicu na koju smo ostavljale svoje lične stvari: četkicu za zube, češalj ili činiju za supu. I to je bio kompletan životni prostor za sve nas. Naša vaspitačica je sve činila da nas zaposli. I podučavala nas je, iako je to bilo zabranjeno.

Judith Rosenzweig

Judit Rozencvajg

Iz Terezina je Vaša porodica deportovana 1944. u Aušvic...

Stalno su išli vozovi. Nismo znali šta se dešava s ljudima. U oktobru ’44. otpremili su i sve nas: moju majku, mog oca, sestru i mene. Moj brat već tada nije bio s nama. Kada smo stigli u Aušvic, muškarci su stavljeni u jedan, a žene u drugi red. Tada sam poslednji put, među drugim muškarcima, videla svog oca. Kada se dođe u Aušvic, onda je Mengele (nacistički lekar koji je vršio eksperimente na zatvorenicima i nadgledao ubijanje gasom, prim. red), odlučivao ko ide na rad, ko je sposoban, a ko ne ide – što znači ko ide odmah u smrt. Moju majku, sestru i mene su poslali na rad. Poslali su nas u jednu baraku gde smo morale da skinemo sve sa sebe i da predamo. Morale smo da se istuširamo i onda smo dobile neku tanku odeću. Sledećeg dana došao je Mengele i ponovo odlučivao o tome ko ide na rad, a ko ne.

Aušvic je oslobođen u januaru 1945, a vi ste, samo nekoliko nedelja pre toga, poslati dalje na prinudni rad i potom deportovani u Bergen-Belzen...

Nismo dugo bili u Aušvicu. Poslati smo na rad na neko drugo mesto, usred zime, peške... A u februaru su nas poslali u otvorenim vagonima u Bergen-Belzen. To je bilo stravično mesto. Svi su umirali od gladi i bolesti. Stajali smo satima napolju, jer nam je rečeno da moraju da nas prebroje. Tamo smo bili do aprila 1945, do oslobođenja. Ja nisam bila pri svesti i moja sestra i majka su me stalno držale otpozadi. Kada su došli engleski vojnici, sigurno su bili šokirani kada su nas videli. Dali su nam supu. Odmah sam se osećala bolje. Moja sestra je bila bolesna, a majka je umrla nedelju dana nakon oslobođenja.

Nakon rata ste se vratili u Čehoslovačku...

Kada smo se sestra i ja vratile kući, naša braća su već bila tamo. Ali, kuća je bilo potpuno opljačkana. Tada sam rekla sestri i braći da idem u Izrael i da neću da ostajem tamo gde me neće. Ali potrajalo je dve godine dok nisam mogla da otputujem u Izrael. Brod je isplovio 1948. iz Marselja za Jafu. Bilo je to 15. maja 1948. (samo dan pre toga proglašena je država Izrael, prim. red).

Pogledajte video 05:14
Trenutno na programu
05:14 min

„Tu su bacali cipele na gomilu“

Kada ste te 1948. stigli u Izrael, imali ste 18 godina. Kako ste tamo primljeni?

Prvo su nas poslali u hotel, a sledećeg dana su nas pitali ko gde želi da ide, kako bi dobili autobuske karte. Ja sam htela u okolinu Haife, kod moje tetke. Tada sam htela još da idem u školu, ali sam sa 18 bila prestara. Nije bilo baš uvek razumevanja za to što se nama dogodilo. Moja tetka me je tada pitala šta sam preživela u Evropi. Ja sam počela da joj pričam, na šta je ona reagovala: ’Ah, preteruješ!’ Tako da ja 40 godina nisam o tome uopšte govorila. Tek kada sam shvatila da se svetom širi priča kako shoaha (holokaust, prim. red.) uopšte nije bilo, ja sam počela da govorim.

Danas, u 87-oj godini, i dalje putujete i pričate Vašu priču. Koliko je važno da se sačuvaju sećanja na to vreme?

Za mene je važno, jer uvek ima ljudi koji nam govore da smo to izmislili. Bila sam već nekoliko puta u Nemačkoj i govorila u školama. Veoma je važno da se naša sećanja ne izgube. Moja generacija je poslednja koja je preživela Aušvic. Veoma je teško razumeti šta je Jevrejima urađeno i zašto je to urađeno. To ne sme više nikada da se dogodi i to mora da se širi celim svetom. Ljudi ne smeju da se ubijaju zbog njihove religije.

DW.COM

Audio i video

Reklama