Mi smo bili pošteni i vredni ljudi | Evropa od A do Š | DW | 21.10.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Gastarbajteri prve generacije

Mi smo bili pošteni i vredni ljudi

Jedan od prvih jugoslovenskih gastarbajtera priča kao je otišao u Nemačku početkom sedamdestih, zašto je tamo ostao i kako provodi život od kako se vratio u svoj rodni kraj. Njegova strast su konji i muzika.

Emin Bektić je rođen u selu Jasenova na petnaestak kilometra od Srebrenice. Konje je zavoleo od malih nogu i kad je stasao u mladića sa njima je u šumskom gazdinstvu počeo iz šume da iznosi drva u ”samarici”. Težak, slabo plaćen posao i obustavljanje 40 odsto mesečne zarade za neku "kauciju”, koju bi naplatio tek za godinu dana, brzo su dozlogrdili Eminu. Čuvši da Biro rada u Srebrenici upisuje one koji žele na rad u Nemačku, prodao je svojih sedam konja i krenuo u svet trbuhom za kruhom.

„U Nemačku sam stigao 11.06.1970.godine. Ugovor si morao potpisati na godinu dana, a ja sam mislio da ostanem jedno šest meseci, zaradim nešto para da se iščupam iz duga, veresije pa da se vratim. Bilo nas je 17 iz srebreničke opštine i prve pare koje smo dobili, nekih 300 maraka, za noć smo dali na "šantu” (kartaška igra, jedna vrsta pokera prim. aut.) i sutradan nismo imali šta da jedemo”, priča Emin smejući se i nastavlja:

„Ostao sam tu, i kasnije mi se, što naši ljudi kažu, osladilo. Malo više slobode, malo više hodanja, mladost bez brige i pameti."

"U miliciji bi nas ispitivali satima"

Emin govori kako je prvo došao u Alen i da su živeli u 11 baraka u kojima su bila 102 Jugoslovena. „Bilo nas je iz svih krajeva od Svrljiga, Tuzle do Trbovlja. Bile su to jugoslovenske rudarske firme a narod k'o narod, bilo nas je svakakvih i dobrih i loših a ti sebi nađeš sa kim možeš”.

Gastarbeiter

Emin Bektić

Iako se na rad u Nemačku išlo najčešće organizovano preko firmi i biroa za zapošljavanje, ideološke predrasude i podozrenje okoline prema gastarbajterima, kad bi dolazili kući u Jugoslaviju bilo je veliko.

"Morao bi odmah da se javiš u miliciju gde bi te po nekoliko sati ispitivali šta radiš, gde radiš, ko je s tobom, gde izlaziš... Ma činilo mi se da znaju o meni više nekih stvari nego što ih ja sam znam. Mi smo išli tamo da radimo, da zaradimo, da pomognemo porodici i stvorimo nešto, a ne da se bavimo politikom. Možda je i bilo nekih koji nisu tako hteli, ali ja mislim da su većina nas bili pošteni, vredni ljudi. Ja nisam nikad bio komunista, ali čini mi se da su mnogi od nas gastarbajtera bili veći komunisti od nekih koji su u Jugoslaviji tada platu za to dobijali. Bili smo organizovani u jugoslovenske klubove. Nismo se delili k'o danas na Srbe, Hrvate, Bošnjake. Svi smo bili "Jugovići”, jedan drugog smo, ako nismo znali ime, oslovljavali sa zemo, zemljače", seća se Emin.

Prošlo je tako desetak godina i onda je Emin ozbiljno odlučio da ostane i zaradi penziju. Radio je težak rudarski posao u različitim rudnicima uglja.

„Posao je bio težak, ali dobro plaćen. Imali smo savremenu opremu za to vreme i maksimalnu zaštitu na radu. Morao si nositi čizme ili cipela sa štitnicima za noge, obavezan šlem sa lampom i rukavice. Disciplina je bila velika, morali su se poštovati propisi. Ja da nisam ostario, da sam u snazi, sad bih se vratio tamo da opet radim isti posao, ali to ne bih radio ovdje kod nas."

Na pitanje zašto, Emin odgovara: "Zato što kod nas nema organizacije rada kako treba, ima puno propusta, ljudi ginu, vidi samo koliko je nesreća bilo u našim rudnicima poslednjih godina”.

Rat na prostorima bivše Jugoslavije zatekao ga je u Nemačkoj gde je ostao sve dok nije stigla i penzija. Mogao je tamo i ostati. I danas u Dortmundu ima stan u kojem živi njegov sin iz prvog od tri braka, jer tri puta se ženio i ima devetoro dece. Ali, žudio je za Bosnom, za šumama i livadama njegove Jasenove, na kojima slobodno pasu konji, njegova nezaboravljena strast i ljubav još iz detinjstva.

„Krajem januara 2000. definitivno sam se vratio u Jasenovu. Sve je bilo porušeno, nikog nije bilo činilo mi se kao da živim na groblju. Četiri godine sam živio u daščari, bez struje. Posadio sam najmanje 250 sadnica raznog voća koje sam i kalemio i sad to sve rađa. Ovde sve uspieva, ali nema ko da radi a ja ne mogu obraditi sve za čitavo selo."

Život u prirodi s prirodom

Po povratku se Emin oženio po treći put i sa vrijednom suprugom Sabinom krenuo u obnovu velikog imanja. Izrodili su četiri kćerke, tri studiraju u Sarajevu a jedna u Srebrenici. Od oca su nasliedile ljubav prema konjima i pre koju godinu svet je obišla slika četiri, kako ih nazvaše u medijima, šumske vile što kroz snježnu mećavu galopiraju na konjima. Emin danas ima 16 konja i želja mu je da otvori školu jahanja za putnike namernike. Jer, od skoro se po malo bavi i seoskim turizmom. Emin je čovek veselog duha i voli i da zasvira.

Gastarbeiter

Emin Bektić sa svojom šargijom

„Sviram šargiju, saz ili tamburu kako se zove ovaj instrument u različitim krajevima Bosne. Sviram sebi, za sebe i za druge koji vole slušati”, kaže on u šali.

Osim što svira on i piše pesme seoske, čobanske kako on kaže. Objavio je jednu zbirku pesama pod nazivom 'Čobanica'.

„To kad mi dođe nešto u glavu, kad sam ožalošćen ili veseo, nešto me obradovalo, ja tada pišem, dođe mi inspiracija i ako to odmah zapišem to i ostane. Kasnije se više to ne može vratiti."

Upoređujući život na selu danas i nekad u njegovo vreme, kaže kako je odrastao bez mašina, bez tehnike koja je mnogo toga unapredila i poboljšala. Ali, kaže, kad sada vidi da krava ili ovca ima naušnicu, minđušu kao nekad devojka, njemu je to smešno. „Vrlo neobično mi je što na njivi nema žetelaca, što na livadi nema kosaca, one pjesme, mobe i veselja, smeha i cike mladosti dok radi u polju, nema sela, ašikovanja, nema ništa ono staro. Ja razumem da vreme čini svoje. Ja sam ostario na asfaltu, ali ipak sam se vratio u prirodu jer za mene je priroda raj, dženet ili jedna vrsta Boga”, kaže Emin.

Emin je nadaleko poznat kao veliki šaljivdžija i mada on za sebe kaže da je nepismeni seljak u njegovim šalama ima puno zbilje i gorke satire kao ono kada je u jednoj od brojnih kriza lokalne vlasti u Srebrenici zvanično, na protokol opštine, predao pisani prijedlog da, kad već ne mogu da se dogovore imenuju njega za zamjenika opštinskog načelnika i kao svoju glavnu specijalnost naveo da ima dugogodišnje iskustvo u radu sa konjima.

"Treba osnovati stranku Bogumila"

Na ove trakavice oko izbora koje još uvijek traju Emin u šali predlaže kao rješenje za BiH: „Treba ukinuti sve ove stranke i osnovati stranku Bogumila jer su oni najstariji na Balkanu. Valjda se onda neće svađati šta je srpsko, bošnjačko ili hrvatsko. Uslov je da predsednik ima samo jednu ruku, manje će krasti", kaže kroz smeh.

Gastarbeiter

Nova kuća bi trebalo da služi i za seoski turizam

Na kraju se vraćamo na početak. Ljudi su trbuhom za kruhom odlazili u velikom broju sa ovih prostora, pre pedeset godina. Svedoci smo da je talas odlaska iz BiH u Nemačku danas možda i veći tim pre što odlaze mladi, obrazovani, stručni ljudi. Emin na ovo kaže: „Ja nikad nisam leteo avionom, ali sam čuo od ljudi koji su odozgo gledali da lepše prirode nema ali samo od lepote se ne živi. Žao mi je što mladi ljudi opet moraju u Nemačku da zarade sebi za život. Oni nemaju problem sa ovom zemljom već sa ovim političarima što samo o sebi brinu. Loše je što odlaze mladi, školovani ljudi. Hoće li imati gde da se vrate? Ko će ostati da brani i gradi ovu meni na svetu najlepšu zemlju”, pita se Emin Bektić na kraju?

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Audio i video

Reklama