Mi bismo, kao, da pristupimo EU... | Izbor iz štampe | DW | 10.02.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Zapadni Balkan

Mi bismo, kao, da pristupimo EU...

Na Balkanu se, bez obzira na etničke i nacionalne granice, ponovo širi sarkazam – bar među građanima. Vlade u regioni i dalje šire optimizam. Taj namešteni optimizam odgovara i njima i zemljama Evropske unije.

U podužem tekstu objavljenom na javnom servisu radiju Dojčlandfunk, novinar i stručnjak za Jugoistočnu Evropu Norbert Mapes-Nidik piše o tome kako je „Evropska unija na Balkanu izgubila mnogo od svoje privlačnosti“ – kako glasi i naslov članka. „Srbija, Bosna i Hercegovina, Makedonija i druge balkanske zemlje dugo su važile kao sigurni kandidati za prijem u EU. No, predviđanje da će se sa EU sve okrenuti nabolje, u tim zemljama je izgubilo mnogo od svoje privlačne snage. Ali i Evropskoj uniji odgovara ta uzdržanost“.

Kada je reč o Bosni i Hercegovini, autor zapaža da ta zemlja „proizvodi krize jednom godišnje. Ali, dokle god je postojala nada da će čitav region u doglednoj budućnosti postati deo Evropske unije, bilo je i razloga da se kriza ne shvati previše ozbiljno.“ Srećko Latal iz Međunarodne mreže za investigativno novinarstvo u Sarajevu, rekao je autoru da će, „čim se ta ideja skine sa dnevnog reda, istog trenutka oživeti stare fantazije poput one o pomeranju granica“.

Svi se prave da je sve u redu

Mapes-Nidik beleži da je „veliko obećanje za zemlje Zapadnog Balkana, Srbiju, Bosnu, Albaniju, Makedoniju, Kosovo i Crnu Goru, da će postati članice EU, dato 2003. na samitu u Solunu. Sa Srbijom se, na primer, konkretno pregovara. Ali, kako kaže beogradski istoričar i publicista Branislav Dimitrijević - To su rituali koji se izvode i nakon što su izgubili svaki smisao. Tako je bilo osamdesetih godina u Jugoslaviji. Mnogi imaju utisak da današnja Evropska unija postaje sve sličnija bivšoj Jugoslaviji“.

„Na Balkanu se, bez obzira na etničke i nacionalne granice, ponovo širi sarkazam – bar među građanima. Vlade u regioni i dalje šire optimizam. Taj namešteni optimizam odgovara i njima i zemljama Evropske unije. Brisel je zadovoljan, jer kandidati ne vrše prejak pritisak. A vlade su zadovoljne zbog slabljenja pritiska Evropske unije da učine svoje zemlje zrelim za prijem, da suzbiju korupciju i poduhvate se temeljnih reformi. Jedni bi, kao, da se prošire, a drugi bi, kao, da pristupe“.

Zamka srednjeg dohotka

Nada u Evropsku uniju u Makedoniji je već slomljena: „Kada je vlada te male balkanske zemlje pre dve godine posle više lažiranih izbora, posle hapšenja opozicionara, pritiska na medije i na nezavisne sudije, već pretila da uvede zemlju u diktaturu, Brisel se umešao. Ali ne da bi, još uvek zvaničnom kandidatu za prijem, propisao evropska pravila, zakone i nadzor. Pošto Evropska unija Makedoncima posle čitave decenije u statusu kandidata nije htela ništa da obeća, pa čak ni početak pristupnih pregovora, nije ni od makedonske vlade mogla ništa da zahteva. Umesto da insistira na evropskim standardima, nadležni komesar EU Johanes Han izdejstvovao je sporazum između vlade i opozicije. Cilj nije bila evropeizacija, već mir u stražnjem dvorištu.“

Autor dalje objašnjava da ne postoji ni draž koja se ogleda u pristupu Evropskoj uniji kao klubu bogatih i navodi reči Dušana Reljića, stručnjaka za Balkan nemačke Fondacije za nauku i politiku prema kojima su male, siromašnije zemlje na Istoku Evrope, bilo da su članice EU ili ne, na slobodnom evropskom tržištu, kojem pripadaju de jure ili de facto, za kratko vreme zabeležile enormni spoljnotrgovinski deficit: uvoze mnogo, pre svega iz Nemačke, a izvoze – malo.

Viševekovni most

Da bi neko izvozio u Nemačku, rekao je Reljić, mora imati određene prednosti na tržištu, a jedina stvarna prednost za zemlje kao što su Slovačka, Mađarska, Rumunija, Bugarska, Hrvatska, Srbija i druge jeste – jevtina radna snaga [...] Ljudi upadaju u takozvanu zamku srednjeg dohotka: može se, kao u Mađarskoj, dostići plata od možda 500 ili 600 evra za radnike u industriji, ali ne i više od toga. Na slobodnom tržištu, pa i za robu zvanu radna snaga, postoji samo jedan prirodni izlaz iz te situacije: migracija. Pošto ne nastaje dovoljno radnih mesta, ljudi idu tamo gde radnih mesta ima.

„Srbija, najveća zemlja regiona, pre osam godina je vodila predizbornu kampanju o pravcima daljeg razvoja: članstvo u EU – i tako moguće odustajanje od otcepljenog Kosova – ili alijansa sa Rusijom. Proruski tabor je izgubio izbore. Njegova vodeća stranka se na to podelila i najvećim delom prešla u proevropski tabor. Izgledalo je da je bitka dobijena. Beogradski istoričar Branislav Dimitrijević smatra da je to nesporazum: viševekovna uloga mosta između Istoka i Zapada ne može tek tako da se posle jednih izbora pretvori u stabilnu vezu sa Zapadom“.

Srbija klizi u autokratiju

„Posle Makedonije, i najveća balkanska zemlja, Srbija, sa svojim premijerom Aleksandrom Vučićem, postepeno klizi u autokratiju – ne tako otvoreno i jasno kao u Makedoniji, ali – zato još postojanije. Branislav Dimitrijević kaže: Mislim da je strategija aktuelne vlade, to jest, Vučićeve partije, da preuzme mehanizme vlasti sve do nivoa kapilarnih sudova, korak po korak, naime, preko lokalnog nivoa. To znači: preko gradova i opština, preko lokalnih radio-stanica. Opozicionari ne bivaju hapšeni; oni jednostavno zaneme. Novinari koji kritikuju Vučića i vladi, moraju računati sa skupim sudskim procesima“, piše između ostalog Norbet Mapes-Nidik za Dojčlandfunk.

Brüssel EU Dialog Belgrad Pristina

Delegacije Prištine i Beograda u Briselu sa Federikom Mogerini

Predbroj za Kosovo: naizgled banalan problem

A novinar Mihael Martens piše za Frankfurter algemajne cajtung o tome kako je „Kosovo dobilo sopstveni pozivni broj – a Srbija moć.“ „Mada se Kosovo 2008. uz podršku Zapada proglasilo nezavisnim od Srbije, rezultat je bio nezavisnost druge klase. Članstvo u Ujedinjenim nacijama je Kosovu do danas uskraćeno, jer Rusija, partner Srbije, preti da blokira prijem vetom u savetu bezbednosti. Pošto je članstvo u UN preduslov i za članstvo u mnogim drugim organizacijama, usledila je neka vrsta lančane reakcije zatvorenih vrata.“

„Kosovo jeste član Svetske banke, Međunarodnog monetarnog fonda, a odnedavno i fudbalskih saveza FIFA i UEFA, pošto Moskva na to ne može da uloži veto. No, najmlađa država Evrope mora i dalje nema mnoga obeležja suverenosti. A to još uvek važi i za jedan, naizgled banalan, detalj: sopstveni telefonski predbroj“.

„Politika zvezdice“

Autor u nastavku detaljno iznosi priču o višegodišnjem natezanju oko dodeljivanja tog predbroja Kosovu i objašnjava kako se došlo do kompromisa sa pozivnim brojem +383. „…koji se uklopio u kolo pozivnih brojeva država-naslednica bivše Jugoslavije (…) Brojevi +384 i +388 su za svaki slučaj još uvek slobodni – nikad se ne zna: možda će već sutra još neko područje na Balkanu poželeti da glumi državu, na primer, Republika Srpska ili Vojvodina.“

„Uz to, Srbija sa svojom bivšom pokrajinom sklapa sporazume samo ako se u svim dokumentima govori o Kosovu* - zvezdica ukazuje na fusnotu koja ukazuje da Srbija ne prihvata kosovsku nezavisnost. Beograd se drži te politike zvezdice i tvrdi da +383 ni u kom slučaju nije međunarodni pozivni broj, već predbroj za geografsku oblast u Srbiji.“

Ustupci kosovskim Srbima

Napomenuvši da opoziv jednom dodeljenog pozivnog broja nije jednostavna stvar, autor piše da kosovskim Albancima sada može biti svejedno kako srpska stranka nastoji da izvrda postojanje kosovskog predbroja kao oznake državnosti. „No, oni moraju da prihvate da će opštine i enklave srpske manjine ubuduće moći da i formalno postanu neka vrsta države u državi. Još je finski posrednik UN Marti Ahtisari, čiji tim je između 2005. i 2008. utro put nezavisnosti Kosova, predvideo pravo (Srba) da objedine svoje opštine i da one dobiju široke nadležnosti.“

A najvažnije obeležje srpske samouprave na Kosovu je, kako Martens naglašava, to što Srbija zvanično sme da finansira Zajednicu srpskih opština. „To podseća na Republiku Srpsku. Smatra se da se politički bez nje ne može, mada ona ne doprinosi funkcionisanju Bosne i Hercegovine.“