Knjigama za decu graditi mostove

Kada je 1949. Međunarodna biblioteka za decu i mlade u Minhenu (IJB) otvorila svoja vrata, pisac Helmut fon Kube oduševljeno je govorio o „rasadniku mira“ i „školi čovečanstva“. Biblioteka je bila smeštena u jednoj vili i imala je fond od 8.000 knjiga za decu i mlade. Ono što ju je činilo posebnom jeste to što su te knjige poticale iz 14 zemalja.

Delovalo je kao nekakva mešavina čuda i poklona: nakon bombi, pogroma i propagande za vreme nacionalsocijalističkog režima, to mesto tolerancije prema drugim kulturama na tlu Nemačke otvorila je jevrejska autorka Jela Lepman.

„Glad za knjigama iz inostranstva bila je ogromna“, kaže Kristijane Rabe, današnja direktorka biblioteke.

Knjige za međunarodno razumevanje

Da bi se takav gest shvatio, mora se vratiti u prošlost. Nemačka deca u to bvreme gotovo da nisu imala nikakve knjige. Tokom Hitlerove vladavine svetska literatura za decu i mlade izbačena je iz lektire, a za uništenje preostalih knjiga pobrinulo se ratno razaranje.

U Drugom svetskom ratu uništena je većina obrazovnih ustanova, nedostajale su prostorije i zgrade. Zbog toga je se IJB privremeno smestila u jednoj praznoj vili u Švabingu. Jeli Lepman pošlo je za rukom da, u saradnji s američkim okupacionim vlastima, ostvari svoju viziju reedukacije. Iza toga je stajala ideja da kroz obrazovanje i međunarodno razumevanje, pretvori Nemačku u mirnu i demokratsku zemlju. U tome je trebalo da pomognu knjige poput „Pipi Duga Čarapa“ Astrid Lindgren, smatrala je Lepmanova.

Tako je 14 zemalja – među kojima su Japan, SAD i Francuska – toj biblioteci doniralo knjige za decu i mlade. „Jela Lepman pisala je pisma izdavačima u kojima je iznela svoju ideju o izgradnji ’dečijih književnih mostova’.“

Intelektualci, novinari, naučnici i naravno deca i mladi, dolazili su u kolonama u biblioteku. Tako je nastalo „ostrvo mira usred pejsaža ruševina“, kaže Rabe. Na fotografijama se mogu videti deca kako bosonoga leže na podu i listaju knjige. Ona su mogla da „oblikuju“ sopstvenu biblioteku. U njoj se slikalo, izvodile su se pozorišne predstave. To se odvijalo i pod rukovodstvom poznatog nemačkog autora knjiga za decu Eriha Kestnera.

Manifest biblioteke: Kestnerova „Konferencija životinja“

Taj autor je iste godine – inspirisala ga je Jele Lepman – objavio svoj klasik „Konferencija životinja“. Knjiga ja tada izgledala kao manifest za novu biblioteku. U njoj deca, zajedno sa svojim prijateljima, životinjama, vladaju svetom, jer odrasli to nisu u stanju. „Postojala je nada da se deca, koja ne nose moralnu krivicu, još uvek mogu oblikovati u smislu internacionalnog razmišljanja i pomirenja“, ističe Kristijane Rabe.

Sovjetski Savez u početku nije pružio podršku tom projektu. Bili su sumnjičavi prema saradnji Lepmanove s američkim okupacionim snagama. Stav SSSR-a promenio se tek kasnih 1950-ih. Tek je novom direktoru biblioteke Valteru Šerfu pošlo za rukom da u biblioteku uvrsti književnost iz istočnoevropskih zemalja.

Jela Lepman bila je čvrsto ubeđena u ideju da će deca i mladi obrazovani u miru i slobodi izgraditi slobodan i bolji svetski poredak. Knjige bi pri tom trebalo da posluže kao „glasnici mira“.

Fond je sa 8.000 porastao na 650.000 knjiga

UNESCO je toj biblioteci 1969. godine poklonio 25.000 istorijskih svezaka iz bivše Biblioteke Lige nacija u Ženevi, a Hamburžanin Karl-Hajnc Šulc je 1984. biblioteci kao ostavštinu darovao svoju zbirku od 12.000 avanturističkih dela. Fondovi Međunarodne biblioteke za decu i mlade u Minhenu dopunjeni su i autorskim ostavštinama, na primer Jamesa Krisa ili Hansa Baumana. Osim toga, izdavači do danas biblioteci daruju svoje novoizdate knjige za decu i mlade. Trenutno se u fundusu IJB nalazi 650.000 knjiga na originalnim jezicima iz 28 zemalja. Većina njih se danas pozajmljuje samo istraživačima i organizatorima izložbi.

Tri stuba literarnog delovanja

Kada je krajem 1980-ih biblioteka dospela u krizu, jer su se morali da seodreknu centralno smeštene vile u Švabingu i da se presele na periferiju Minhena u dvorac Blutenburg, došlo je do ponovne reorganizacije. Fondacija, koju je pokrenula izdavačica Krista Špangenberg, pobrinula se za novu angažovanost. Jedan stub je istraživanje: „Mi smo specijalizovana, a ne gradska biblioteka“, kaže Rabe. „Knjige se sakupljaju kao deo svetske kulturne baštine“.

Uz to, tu se organizuju i književni događaji, predstavljanja knjiga, festivali. „Preporučujemo knjige, podstičemo prevođenje, pozivamo autore.“ Naravno, postoji i međunarodna dečija biblioteka na 28 jezika, gde knjige mogu da se pozajme. Treći stub je vannastavno obrazovanje. „Sastoji se od saradnje s vrtićima, školama i univerzitetima. Tu su i narativna popodneva, slikarski ateljei i iznajmljivanje knjiga.“

Danas se radi na tome da čitanje postane konkurentno digitalnim medijima. Međutim, Rabe nema recept za to kako knjige popularizovati među decom i mladima. „Čitanje ne bi trebalo spajati s nekakvim performansom. Kada deca dođu u naš dvorac, onda se ne uči, već se čita. To je oblik istraživanja sveta.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android