Mesto za život, daleko od Sirije | Politika | DW | 02.09.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Mesto za život, daleko od Sirije

Rat u Siriji velika je trauma za veliki broj ljudi, ali i dece. Stravični događaji koje su doživeli vraćaju im se i u snu. Mnogi su utočište potražili u Turskoj – i uz nemačku pomoć.

„Kad proleti neki avion, moj sin se uplaši. Ako na televiziji vidi ruševine, počne da plače i zagrli majku. Često plače.“ Dok to priča, i Mohamadu naviru suze na oči. Taj 47-godišnji inženjer je pre osam meseci sa svojom porodicom pobegao od rata u Siriji. Teško mu je da priča o strahotama koje su tamo doživeli. Sve je to bilo previše brutalno – čak i za odraslog čoveka.

Prema navodima UNHCR-a, do sada je od rata u Siriji u inostranstvo pobeglo gotovo dva miliona ljudi. Više od polovine su deca. Pobegli su od rata, ali ne sasvim.

Krvavi dečji crteži

U jednoj školi za sirijsku decu mogu se videti crteži smrti i bede: žene koje plaču za svojim muževima, tenkovi i vojni helikopteri koji ubijaju bespomoćne ljude. Hrpe papira natopljene su crnom bojom i krvlju.

U Centru se slika i po zidovima ...

U Centru se slika i po zidovima ...

Naučnici iz Turske, SAD i Norveške su 2012. u jednom izbegličkom kampu zamolili decu da nacrtaju čoveka. Neka deca su samostalno na slike dodala krv, suze i oružje. „Sirijska deca rastu sa osećajem nepoverenja, prevare i straha“, pišu autori studije Serap Ozer i Selčuk Sirin u „Njujork tajmsu“.

Na stepeništu Centra za obrazovanje i susrete „Kirikhan“ nema traga krvi ni suza. Slike koje su naslikala deca prikazuju žene s maramama na glavama, muškarce sa kravatama, mnogi se smeju, sve je šareno. Mohamadova deca tu pohađaju kurs slikanja. Boja ne završava uvek samo na papiru, već i na zidovima centra – ili na licima učesnika. Jedna devojčica sa dva nacrtana srca na obrazima sija od sreće, jedan dečak naslikao je sirijsku zastavu preko čela, nosa i usta.

Deca mogu da budu jaka

Petek Akman je psihološkinja u Centru. Pre šest godina radila je za tursku humanitarnu organizaciju „Crveni polumesec“ i u izbegličkim kampovima. Iskustva kao što je rat krajnje su traumatična, kaže ona, naročito ako deca izgube osećaj sigurnosti. „Ona čuju bombe, vide kako se kuća ruši i kako ljudi umiru. I često zaključe: ni moji roditelji ne mogu da me zaštite.“

... ali i po licima učesnika

... ali i po licima učesnika

„Ali, deca su otporna“, nastavlja Akman. „Ona su često otpornija nego odrasli.“ Deca mogu lakše da se vrate u svoj uobičajeni život, jer nisu u toj meri svesna posledica rata. „Deca su otvorena za promene. Ali, pritom moraju da imaju podršku roditelja.“

I zato se u Centru za obrazovanje i susrete radi u stvari o odraslima. Za njih postoje mogućnosti dodatnog obrazovanja i učenja jezika. Mohamad, na primer, jednom sedmično ide na kurseve turskog i engleskog. Održavaju se i fudbalski turniri, dramske sekcije ili zajedničke čajanke, dok sprat više deca skaču na šarenim strunjačama.

Mesto za život

„Ljudi ovde možda mogu da nauče nešto što će im kasnije biti od koristi. I na trenutak da zaborave ono što su doživeli“, kaže Erdem Vardar, predstavnik Nemačkog saveza narodnih univerziteta (DVV International) u Turskoj. Zajedno sa drugim lokalnim nevladinim organizacijama, DVV vodi Centar za obrazovanje i susrete.

Na kurseve se do sada prijavilo više od 200 ljudi, iako je Centar otvoren tek sredinom avgusta. Financijska sredstva za rad Centra do kraja godine obezbedili su nemačko Savezno ministarstvo razvoja i organizacija za pomoć u katastrofama „Diakoni“. „Da bi obrazovanje i psihološka pomoć imali smisla potrebno je mnogo više vremena nego par meseci“, kaže Vardar. U tom okruženju ima mnogo humanitarnih organizacija koje nude hranu, medicinsku pomoć ili krov nad glavom. „Ali, ljudima je potrebno i neko mesto na kojem mogu da se sastaju i međusobno razgovaraju.“

Mesto za život, iako je daleko od zavičaja. Mohamad briše suze: „Naučio sam sina i ćerku da umirim tako što ih često zagrlim i pritom ostanem miran“, kaže i smeška se. Smeh donosi olakšanje, doživljeno čini manje stvarnim. „Neke moje komšije su doživeli nervni slom, a deca su od straha postala histerična.“ Mohamad, međutim, želi da bude jak. Za svog sina, svoje ćerke – i samog sebe.

Autori: Monika Gribeler / Anto Janković
Odgovorni urednik: Ivan Đerković

Reklama