Med i mleko u predizbornim obećanjima
30. jun 2020.
Hrvatske stranke se sve češće okreću privredi – i to nije samo posledica mera protiv pandemije koje su izazvale kolaps ekonomije širom sveta. Partije naravno najavljuju da će upravo one za tren oka da reše sve probleme. To je s jedne strane svakako vredno hvale, jer izgleda da je i najradikalnijim strankama počelo da bude jasno da pitanje čiji je (pra)deda bio s koje strane bukve tamo negde 1943. neće toliko bitno da utiče na to šta će se sutra naći na porodičnom stolu: podgrejana čorba od prekjuče ili teleće pečenje. Isto tako, i najveći bogomoljci prihvatiće pouku „pomozi sam sebi pa će ti i Bog pomoći“ – a tu više pomaže dobra ekonomija nego hodočašće u Mariju Bistricu.
Zato je i strankama jasno da novac govori više od reči: Milan Bandić i njegova Stranka rada i solidarnosti s plakata poručuju gotovo pornografskom jasnoćom „Biraj 400 kuna veće penzije“. Ali i hrvatski premijer Andrej Plenković sa smeškom vrbuje za svoj HDZ porukama o većim platama i penzijama, i nižim porezima. U takvim obećanjima nijedna stranka ne želi da zaostane: na hrvatskoj TV-stanici RTL predstavnici stranaka čak su se, tokom predstavljanja svojih ekonomskih programa, pomalo i posvađali u takmičenju u obećanjima kome bi sve trebalo povećati prihode i smanjiti namete. Pritom gotovo da uopšte nije bilo reči o tome odakle da se namaknu te pare?
-pročitajte još: Hrvati idu na birališta: kako su podeljene karte?
Život od tromesečne turističke sezone
Neke stranke, poput koalicije Stranke s imenom i prezimenom, rešenje vide u drastičnom smanjenju nameta firmama, nakon čega će strani investitori stajati u redu kako bi otvorili fabriku u Hrvatskoj. Nameti jesu veliki, ali nije Hrvatska jedina koja se trudi da nižim, pa onda još nižim porezima, privuče ulagače. Više stranaka se nada da će upravo kriza s korona-virusom da navede koncerne da pogone vrate u Evropu. Tu će možda nešto zaista i da se dogodi, ali ne treba smetnuti s uma ni to zašto su mnoge kompanije otvorile pogone u dalekim zemljama: razlog nije bio samo jeftinija radna snaga, već i manji troškovi proizvodnje, jer se tamo žmuri i na oba oka kad je reč o zaštiti radnika ili zaštiti životne sredine – tu ni Kina donedavno nije bila izuzetak.
S obzirom na to da su, bar kod pisanja programa, stranke pozvale i ljude koji se ipak nešto razumeju u ekonomiju, mnoge konstatuju žalosnu činjenicu: ne samo da više ne postoji neka hrvatska firma koja bi imala značajniju ulogu na svetskom tržištu, već nema niti privredne grane po kojoj bi ta zemlja bila prepoznata – s izuzetkom turizma i „cimer-fraj-ekonomije“. I dok bi se čak i u dobrim turističkim sezonama trebalo zapitati koja to zemlja na svetu može dobro da živi tokom čitave godinu nakon eventualnih tri meseca sezone pre svega na primorju, u ovo doba korone apsolutno svima je jasno da je ta hrvatska uzdanica veoma krhka ekonomska biljčica.
Kada je reč o ekonomskim posledicama pandemije, tu su mišljenja, naravno, oštro podeljena: premijer Plenković tvrdi da je učinjeno mnogo i da je spaseno na stotine hiljada radnih mesta, a opozicija misli drugačije. Ali u jednom postoji sloga: spas bi trebalo da budu fondovi podrške Evropske unije. Na njih se pozivaju i „domoljubne“ stranke, iako u istom dahu najavljuju i protekcionističke mere – i to ne samo za poljoprivredu – koje neće biti po ukusu Brisela.
No čak i da se sad ne upustimo u razmišljanje šta bi značila ta težnja ka „samodovoljnosti“, na primer Domovinskog pokreta (Hoće li Hrvatska uzgajati i ananase? Proizvoditi Mercedese?), ostaje činjenica da Hrvatska već tradicionalno uopšte ne uspeva da ubere ogroman deo evropskog novca, pa čak ni onaj koji joj je odobren – najčešće zbog isto tako hronične netransparentnosti ili jednostavno nesposobnosti.
-pročitajte još: Izbori u Hrvatskoj – desno i još desnije
Pad hrvatskog BDP
Konkretne ideje su retke, a kod HDZ ionako preovladava samohvala o već postignutom, a ne što bi još trebalo da se uradi. Pa iako se stranke pozivaju na „buđenje“ (Most) ili „restart“, i kod opozicije je više snova nego zbilje: socijaldemokrate žele reindustrijalizaciju, ali održivu i ekološku. Domovinski pokret setio se da bi bilo dobro unaprediti i hrvatsku industriju oružja. Teško da bi samo to pokrilo isto tako hroničan spoljnotrgovinski deficit kojeg se samo poneke stranke sete da spomenu. Ipak, ovde bi možda trebalo spomenuti simpatičnu inicijativu SDP za legalizaciju marihuane.
Pritom ostaje osnovni problem: čak i premijer Plenković za ovu godinu najavljuje pad BDP Hrvatske za 9,4 odsto – a i to će biti samo ako se kriza zbog korona-virusa bude rešila brzo, a ne čini se da je to baš tako izvjesno. Kako onda do viših plata i penzija pri čemu čitav niz stranaka čak navodi i konkretne iznose?
Socijaldemokrate i njihova Restart-koalicija kada je reč o penzijama namerava da dublje posegne u budžet („švajcarski model“), ali pitanje je odakle da se napuni budžet kad se obećavaju i niži porezi? U tu priču spada i nedavni potres u Zagrebu: majstori se traže na svim stranama i lako se zaradi čak i više nego radili u Nemačkoj. Ali mnogi su već odavno otišli i nemaju nameru da se vrate.
Uvođenje evra
Ali šta s ostalim građanima? Sudeći po stranačkim programima, sasvim je očigledno da se – isto tako već tradicionalno – hrvatski političari manje bave mišlju jednog Kejnsa ili liberalizmom Fridmana, već se čvrsto drže Krleže: „Nigdar ni bilo da ni nekak bilo“ – i tako nesmetano tumaraju iz jedne nevolje u drugu. To se sasvim očigledno vidi i u raspravi u spomenutoj emisiji, a na temu da li bi Hrvatska trebalo da uvede evro. I iako su svi gosti bili protiv uvođenja zajedničke valute osim Tomislava Ćorića iz HDZ, jedva da je iko shvatio šta to znači kad je počeo da se hvali kako će Hrvatska već u julu da uđe u ono što on zove „čekaonicom“ evra i da prihvati ERM 2.
Političarima bi bilo dobro da znaju šta je Exchange Rate Mechanism 2. Nije to nikakva „čekaonica“, već zapravo poslednja fiskalna odluka neke članice kojom se praktično nepovratno fiksira kurs prema evru. Drugim rečima, Hrvatska tako više ne bi imala nikakvih mogućih prednosti zbog toga što nema evro – pa da može malo da spušta ili podiđe vrednost nacionalne valute i tako podstiče izvoz ili smanjuje uvoz. Ali ne bi imala ni koristi od toga što ima zajedničku valutu.
Koliko je već i to pametno – ostavićemo biračima da odluče.