Mecene sa sebičnim motivima

O akcijama poput onih u Americi, gde javni muzeji žive od privatnih donacija, u Evropi mogu samo da sanjaju. Poput one kada je nedavno kozmetički mogul Leonard Lauder, Metropolitan muzeju u Njujorku, poklonio svoju kolekciju dela Pabla Pikasa ili Ferdinanda Ležera. I površan obilazak tog dela muzeja otkriva da se kod većine slika radi o poklonima velikodušnih mecena.

I u Evropi muzeji, koji su tradicionalno bolje „opskrbljeni“ državnim novcem nego slične ustanove u ostatku sveta, sve više zavise od privatnih donacija. Jer u vreme kada javne blagajne zjape prazne, a budžeti za kulturu svode na minimum, novca jedva i za najosnovnije. O novim nabavkama na globalnom tržištu umetnina koje je podređeno zahtevima onih koji raspolažu većim budžetom, direktori (većine) evropskih muzeja mogu samo da sanjaju. "Bez donacija nema muzeja", zaključuje Gerhard Fink, direktor muzeja Fon der Hejdt u Vupertalu. I njegov kolega iz muzeja Kunstpalast u Diseldorfu, Beat Vizmer je svestan da bez privatnih donacija, nemačka kultura ne bi bila tako bogata. "Dovoljno je samo osvrnuti se na pločice pored izloženih umetničkih dela, pa se brzo može steći uvid u to koliko toga potiče iz privatnih kolekcija", kaže Vizmer.

Odbiti ili ne - pitanje je sad

Njegova ustanova nedavno je na poklon dobila kolekciju Villija Kempa, jednu od najbogatijih privatnih zbirki umetničkih dela nakon 1950. u Nemačkoj. Ali kolekcija ipak mora biti u skladu sa programskom orijentacijom muzejske ustanove. Druga prepreka je što donatori zahtevaju nemoguće. Mnoge mecene smatraju da im donacija daje za pravo da uređuju koncept muzeja. Vrlo često se od direktora muzeja traži da poklonjenu zbirku izloži trajno i "bez selekcije". "Tada ljubazno moramo da odbijemo donaciju", kaže Vizmer. Ali tako nešto sebi mogu da priušte samo vodeće ustanove.

Mešanje privatnih kolekcionara u rad državnih ustanova koje preživljavaju zahvaljujući milionima novca iz poreskih kasa, doseglo je svoj vrhunac prošlogodišnjim skandalom u Bonu. Tada je u muzeju Bundeskunsthale izložena privatna zbirka dela Anselma Kifera u vlasništvu preduzetnika Hansa Grotea. Problem je bio u tome što je kolekcija izložena bez intervencije kustosa muzeja i po meri samog vlasnika zbirke. Isti kolekcionar se već našao u središtu jednog kulturnog skandala kada je od Bundeskunsthale 2001. tražio povraćaj poklonjenih dela koja je zatim prodao.

Skrivenih neplemenitih motiva donacija ima dosta. Često se neka dela (delovi neke kolekcije) svesno poklanjaju. Izlaganje u državnim muzejima ostatku kolekcije donatora automatski podiže cenu i ugled. Često se prilikom donacija jednostavno radi o čistoj uštedi poreza, pogotovo u slučaju da se radi o nasledstvu. Ali brojni su primeri u kojima velikodušne mecene uz pomoć države sebi žele da podignut spomenik za sva vremena. Bračni par Brandhorst je 1999. godine, gradu Minhenu poklonio zbirku savremenih dela, među kojim i slike Gerharda Rihtera, Brusa Naumana i Damiana Hirsta. Ali uslov je bio da se dela izlože u "prikladnom" prostoru. Grad je tada za 48 miliona evra poreskog novca sagradio zgradu muzeja, koja nosi ime mecene. Slično pokušava i bračni par Pitzh koji bi gradu Berlinu hteo da pokloni svoju kolekciju dela nadrealista. Ali problem je u tome što je, za razliku od bogatih Bavaraca, Berlin već godinama na ivici stečaja i jednostavno ne može priušti još jednu kulturnu ustanovu takvih razmera. Postoji mogućnost da pomenuta kolekcija završi u nekom manjem, ali bogatijem gradu od Berlina, koji je spreman da potroši više desetina miliona. Međutim, takvih gradova je u Nemačkoj sve manje.

Autor: Nenad Krajcer
Redakcija: Jakov Leon