Marširanje protiv straha

Prema studiji istraživača na Univerzitetu Kalifornija u Los Anđelesu, sinhroni pokreti ne samo da jačaju koheziju među ljudima, oni takođe menjaju procenu protivnika koji se približava.

Istraživanje objašnjava sklonost vojske ka sinhronom marširanju, pišu Daniel Fesler i Kolin Holbruk u izveštaju u "Biology Letters" britanskog Kraljevskog društva. S druge strane, ta kohezija može da dovede do nepotrebno agresivnog ponašanja, na primer, u policijskim operacijama.

Marširanje i drugi oblici sinhronog kretanja, česti su pogotovo kod vojske, kod tradicionalnih plesova i na paradama - zajedničko kretanje u mnogim kulturama igra važnu ulogu. Efekat je poznat: sinhronicitet jača osećaj pripadnosti. Posebno u borbama ili u ratu, ovaj efekat daje dodatni podsticaj, ohrabruje - pišu Fesler i Holbruk.

Test - 244 metara marša

Da bi proverili da li je ova tvrdnja tačna, istraživači su sproveli test sa 96 muškaraca različitih nacionalnosti. Učesnici su u paru hodali po 244 metara dugom putu - marširajući ili potpuno normalno. Nakon toga su im istraživači pokazali slike navodnih kriminalaca. Muškarci su imali zadatak da navedu koliko su protivnici po njihovom mišljenju - veliki, jaki i mišićavi. Takođe je trebalo da izveštavaju koliko su se osećali povezani sa svojim partnerom dok su hodali.

Rezulati ispitivanja su jasno pokazali efekat marširanja. Muškarci koji su zajedno marširali, procenili su kriminalce kao slabije i manje u odnosu na učesnike studije koji su jedan pored drugog išli normalnim korakom. Potencijalni protivnici su im delovali manje pretećim.

To u akutnoj konfliktnoj situaciji utiče na motivaciju za borbu, objasnili su Fesler i Holbruk. "U takvim situacijama, ljudi moraju brzo da odluče da li žele da beže ili da se bore. Procena borbene snage neprijatelja je od ključnog značaja." Dakle, kada vojnici marširajući idu rat, time ne jačaju samo osećaj zajedništva već im to takođe pomaže da neprijatelja vide kao manje opasnog – i na kraju, da ga se manje plaše.