Manje etike, previše crkvene ikonografije

Vrlo brzo nakon toga brojne nevladine organizacije i stručnjaci su skrenuli pažnju da se uvođenje veronauke kosi sa Ustavom zemlje, i upozoreno je na mogućnost diskriminacije dece na konfesionalnoj osnovi. Ta debata za i protiv veronauke je praktično ostalo otvorena svih ovih godina. Prema nekim podacima, u Srbiji oko 500.000 dece pohađa veronauku u školama.

Srpska pravoslavna crkva (SPC) zvanično kaže da je zadovoljna sa prijemom veronauke u školama, kod dece i roditelja nakon više od deset godina od njenog uvođenja, kaže za DW verski analitičar Živica Tucić. Međutim, kada je reč o samim veroučiteljima i njihovom iskustvu, tu su mišljenja podeljena, ističe Tucić: „Oni u većini slučajeva imaju neke primedbe, ili bi želeli da program bude drugačiji. Udžbenici čini mi se da nisu u skladu sa vremenom. Čuo sam, recimo, da postoje i eparhijski udžbenici, a ne samo udžbenici na nivou cele Crkve. Na primer, pogledao sam udžbenik za Banatsku eparhiju, to je neverovatno šta se očekuje da uči neko dete u petom ili šestom razredu osnovne škole. Jednostavno, moj je utisak da se nedovoljno pridaje značaj etici. Znači, da deca razlikuju šta je dobro, šta je zlo, kako bi trebalo biti dobar, za sebe i društvo u celini... Više se u nekim lekcijama ide u opisivanje obreda, u hijerarhiju, u praznike, i moje je mišljenje da to nije toliko potrebno“.

Neuspešan projekat?

Uvođenje veronauke je u Srbiji bilo praćeno čitavim nizom problema, ocenjuje za DW Mirko Đorđević, sociolog religije. Deca su nakon uvođenje veronauke počela da se prepoznaju po verskoj pripadnosti, što je pravilo probleme u mešovitim sredinama. Postoji i stalni problem nastavnog kadra i udžbenika. Stoga, bez obzira na pozitivne ocene koje stižu od verskih institucija, čini se da projekat uvođenja veronauke nije uspeo u potpunosti, kaže Đorđević:

„S vremena na vreme se pokazuje da opada broj polaznika, da ne govorimo o drugim mnogo važnijim problemima. Recimo, sistem građanskog vaspitanja u sebi ima sadržaje koji su nespojivi sa crkveno-teološko koncepcijom, i obrnuto; mislim na Darvinovu teoriju, postanak čoveka i tako dalje. Ukratko, postoji čitav niz otvorenih pitanja, a neki čak kažu, i ja mislim da ne greše mnogo, da su sva pitanja u vezi sa veronaukom otvorena. To praktično znači da nije nađeno najbolje rešenje u smislu pedagoškog vaspitno-obrazovnog modela“.

Verska i politička indoktrinacija

Protivnici veronauke su smatrali da njoj nije mesto u školama u jednoj sekularnoj državi, što je bilo praćeno i brojnim peticijama. Jedna od primedbi je bila i da će deca umesto proučavanja religije ili religija, biti izložena verskoj indoktrinaciji, sa čime se slaže i Mirko Đorđević:

„Veronauka za sada služi ne samo za religijsku indoktrinaciju, nego i za religijsko-nacionalnu-politčku indoktrinaciju. A istovremeno nije prihvaćeno rešenje, koje je bilo najbolje, da u građanskim školama bude predmet u okviru socioloških disciplina, istorija i teorija religija, budući da imamo više religijskih krugova i konfesionalnih određenja. Tako da je i taj problem takođe nedovoljno raspravljen i otvoren“.

Veronauka i sekularizam - dve različite stvari

Živica Tucić ipak smatra da su brojne rasprave na temu veronauke i njenog mesta u školama, praćene sa dosta neumesnih primedbi:

„Znate, nema veze veronauka sa sekularizmom jedne države. Uzmimo i Nemačku za primer, i to je sekularna država pa ima veronauku. I ovde u Srbiji postoje neki militantni ateisti, koji bi želeli da apsolutno nigde nema čovekovog verskog osećanja. Znači, da to zatvore u njegovu dušu, da to zatvore u verski hram, ali i to nije u redu. Diskusija ovde nije dovoljno argumentovana i uopšte tolerantna, gde se videlo da nemamo pravu kulturu dijaloga. Tako da su se oni koji su bili za veronauku kao predmet opšteg obrazovanja našli u defanzivi, i morali su da se brane od pitanja zašto je to nama potrebno. Pa trebalo bi onda pitati čitavu Evropu ili negde drugde zašto je njima to bilo potrebno“.

Autor: Ivica Petrović
Odg. urednik: Jakov Leon