Manipulacije gradskom imovinom

Priča o gradskom komunalnom preduzeću istočnonemačkog Lajpciga zvuči kao epizoda iz poznatog ekonomskog trilera američkog pisca Dona De Lila „Kosmopolis“. I u ovom slučaju radi se o neracionalnim i samouništavajućim mehanizmima koji vladaju unutar finansijskog kapitalizma i o tome kako osobe koje deluju unutar tog sistema, ali kojeg više preterano ne razumeju, postepeno propadaju.

Magična formula CBL

Kao i u mnogim poučnim trilerima koji se odigravaju u visokim sferama finansijskog mešetarenja, i u slučaju grada Lajpciga na početku svega stoji – pohlepa. Lajpcig je, kao i većina nemačkih gradova, pre desetak godina bio do guše u finansijskim problemima. Ekonomske reforme tadašnje socijaldemokratsko-zelene vlade kancelara Gerharda Šredera, koje danas u Nemačkoj obezbeđuju ekonomski boljitak, još nisu počele da deluju, broj nezaposlenih popeo se na pet miliona ljudi, a gradski budžeti su zbog ogromnih socijalnih izdataka životarili na ivici egzistencije.

Lajpciškim gradskim vlastima pala je na pamet ideja koja je tih godina padala na pamet rukovodstvima mnogih nemačkih gradova: da prodaju sopstvenu infrastrukturu investicionim fondovima pa da potom istu tu infrastrukturu (vodovod, kanalizacija itd.) otkupljuju nazad, na lizing, od finansijskih fondova. „Prekogranični lizing“ (Cross-Border-Leasing –CBL), je naziv za mehanizam poznat u finansijskim krugovima koji je tih godina bio moguć zbog jedne rupe u američkom zakonu. Fondovi su, naime, investicije u Nemačkoj mogli da u SAD odbiju od poreza, a deo te dobiti trebalo je da bude podeljen sa partnerom u Nemačkoj.

Kad krene po zlu...

Međutim, američke vlasti zapušile su tu poresku rupu, a CBL dilovi su zabranjeni. Ali mnogi gradovi u Nemačkoj i dan-danas skupo plaćaju svoj kratkotrajni izlet u mutne vode međunarodnog finansijskog mešetarenja. Riskantni potezi su, doduše kao i svi ostala kretanja kapitala, garantovani klasičnim osiguranjima kredita, ali u trenutku kada poslovi propadnu, poput ovog sa gradskom infrastrukturom, banke koje se upuštaju u garancije takvih visokorizičnih poslova, ostaju sa astronomskim gubicima. Tako je i švicarska banka UBS opekla prste i sada joj Vodovod grada Lajpciga duguje preostalu sumu od 290.000 evra. Lajpcig to ne želi da isplati i zbog toga je USB tužio taj nemački grad pred Visokim sudom u Londonu.

Kriminalna energija

Direktor Lajpciškog Holdinga Norbert Menke, tadašnji ugovor smatra ništavnim, jer je do njega došlo „pod uticajem kriminalne energije“. I zaista su neki vinovnici projekta – dva visoka menadžera grada Lajpciga – u međuvremenu optuženi zbog korupcije. Nemački mediji tvrde da je u podmazivanje prodaje infrastrukture američkim fondovima – govori se o nekoliko miliona evra, skupim putovanjima i satovima – bio umešan i jedan bankar USB-a.

Uprkos pravosnažnoj presudi pred jednim nemačkim sudom, USB tvrdi da grad Lajpcig mora da se pridržava ugovora. Presuda u Londonu, gradu u kome su ugovori i potpisani, očekuje se na jesen. Ali više od samog novca i presude, nemačka javnost zabavljena je uklanjanjem problema nastalih u poslednjih desetak godina upuštanjem nemačkih gradova u finansijske vratolomije.

Preduzetni gradovi

Nisu svi uvereni da se iz iskustava prošlosti nešto i naučilo. Koni Pecold sa Univerziteta u Frankfurtu je kroz jednu studiju pokazala da se poslednjih godina u Nemačkoj stvorila neka vrsta „preduzetničke gradske politike“ na šta su gradske uprave bile prisiljene zbog smanjenih prihoda i povećanih rashoda, kao i činjenice da centralna vlast u Berlinu gradove često prepušta sebi samima. „Posebno su prezaduženi gradovi bili neoprezni kada su u pitanju rizični finansijski poslovi“, kaže Pecold.

Iris Cenker, pravnica specijalizovana za privredno pravo, smatra da u gradovima često nedostaje stručnjaka koji bi se bavili složenim finansijskim mahinacijama. U međuvremenu je većina gradova (uz finansijske gubitke) otkupila svoju infrastrukturu nazad, a i regulacija tržišta je u međuvremenu promenjena tako da kockanje na finansijskom tržištu više nije tako jednostavno kao do pred neku godinu. To je svakako dobra vest za nemačke građane koji mogu da odahnu zbog činjenice da je gradska infrastruktura, naročito ona osetljiva poput vodosnabdevanja, ponovno u rukama onih kojima i pripada – a to su gradovi i njihovi stanovnici.