Mala čuda u Montani

Godinu dana nakon što su Amerikanci izglasali Donalda Trampa i njegovu antiimigrantsku politiku 2016. godine, stanovnici Helene, glavnog grada Montane, izabrali su bivšeg izbeglicu iz Liberije za svog gradonačelnika.

U svom prvom pokušaju Vilmot Kolins, 54-godišnji socijalni radnik, porazio je bivšeg gradonačelnika sa četiri mandata iza sebe. On je postao prvi crnac kao gradonačelnik u istoriji ove federalne jedinice.

Pobeda Kolinsa je dospela do svetskih naslovnih strana i bez sumnje je najvidljiviji izraz otvorenosti prema izbeglicama u mestu gde se to ne bi očekivalo. Montana je četvrta najveća država u SAD prema površini, ali i jedna od najslabije naseljenih. Nju pretežno naseljavaju belci i većina je podržala Trampa za vreme predsedničkih izbora.

Borba za opstanak

Faktori kao što su njegova boja kože i status bivšeg izbeglice nisu igrale ulogu u izbornoj kampanji, rekao je Kolins u jednom intervjuu. Ono što je važno, a što je nagovestio nekoliko puta, jeste da je bio aktivan i poštovan član zajednice od kako je došao iz Liberije 1994. godine.

Redovno razgovara o Africi u lokalnim školama, peva u crkvenom horu i trenira fudbalski tim. Kako bi platio školovanje, Kolins je služio u rezervi američke mornarice mada u početku nije mogao ni da puca iz puške jer bi ga zvuk podsetio na pokolje kojima je svedočio u Liberiji.

Njegovo ponašanje pokazalo je komšijama i prijateljima u Heleni da je potpuno posvećen zajednici. Stoga, kada je odlučio da se kandiduje podstaknut apelom tadašnjeg predsednika SAD Baraka Obame da se građani više uključe u politički život, stanovnicima Helene nije bilo potrebno mnogo da ga podrže.

Na osnovu svog iskustva, Kolinsova preporuka za izbeglice u Montani je jednostavna: „Uključite se i zauzmite stav.“

„Pobegli smo iz rodne zemlje zato što smo se borili za opstanak“, izjavio je on. „Greška koju neki od nas čine sada je to što smo zadovoljni, pošto više ne vodimo tu borbu. Ali to ne bi trebalo da bude kraj vaše priče. Kraj priče bi trebalo da bude kada vi kažete da je kraj.“

Kolins priznaje da je nekoliko puta odustao od planova da se kandiduje za gradonačelnika, zato što je smatrao da nije spreman. On razume da je uključivanje u život lokalne zajednice ogroman izazov za novopridošle izbeglice, koje dolaze iz stranih kultura i govore drugi jezik. Ali siguran je da izbeglice nemaju drugi izbor, a posebno sada dok traje talas antiimigrantskog raspoloženja iz Vašingtona.

„Ako ne izlaziš iz zone komfora, da li znaš ko odlučuje umesto tebe? Ljudi koji te ne poznaju“, kaže on.

Iako bi pobeda Kolinsa mogla da posluži kao najznačajnija tačka suprotstavljanja Montane Trampovoj antimigrantskoj administrativnoj politici – to ipak nije cela priča.

Majke iz Misule u akciji

Drugi deo priče počinje septembra 2015. godine u Misuli, gradu na sat i po vožnje od Helene. Grupa majki videla je fotografiju Ajlana Kurdija, trogodišnjeg sirijskog dečaka koji se udavio u Sredozemnom moru pokušavajući da stigne u Evropu. Želele su da urade nešto konkretnije od donacije u dobrotvorne svrhe.

Nakon istraživanja obratile su se gradu i Međunarodnom spasilačkom komitetu (IRC) – jednoj od devet organizacija koje je američka vlada zadužila da razmesti izbeglice – kako bi videle da li IRC može ponovo da otvori kancelariju u Misuli i premesti izbeglice u njihov grad.

Sedamdesetih i osamdesetih su izbeglice iz Laosa naseljene u ovaj grad. Ali od tada je Montana postala jedna od dve države u SAD koje ne učestvuju u programu razmeštanja izbeglica. U kombinaciji sa Trampovom retorikom, lobiranje da se izbeglice dovedu u Montanu bilo je neizvestan predlog.

Ali – uspelo je, kaže Meri Pul, jedna od majki koja se zalaže za dovođenje izbeglica u Misulu. Nakon što je informisana o detaljima programa, lokalna zajednica od oko 70.000 članova u potpunosti je podržala inicijativu. Zapravo, podrška zajednice je bila toliko jaka da su IRC i Soft Landing – neprofitna organizacija za pomoć izbeglicama koju su pokrenule Pul i ostali – morale da sastave listu čekanja za volontiranje, nakon što se prvih 200 volontera upisalo na spisak.

Hladna zima

Džoel Kambale je jedan od prvih izbeglica koje su stigle u Misulu pre dve godine. Potiče iz Demokratske Republike Konga, a 20 godina je proveo po izbegličkim kampovima u Tanzaniji pre nego što je izabran za program razmeštanja izbeglica u SAD zajedno sa suprugom i troje dece.

Pored novog jezika, velika prepreka za porodicu je bilo vreme u ovoj severnoj federalnoj državi na granici sa Kanadom, kaže Kambale. „Došao sam u septembru, a zima počinje u oktobru, stoga je to bio prvi veliki izazov za nas. Bilo je veoma hladno.“

Ali porodica se brzo prilagodila novom okruženju i jeziku. Uskoro je Kambaleov engleski postao toliko dobar da je počeo da radi kao prevodilac u IRC i pomaže drugim izbeglicama iz Konga.

„Smatram da je ovo dobro mesto”, kaže on za svoj novi život u Misuli, „zato što moja deca mogu da idu u školu. Imam lepu kuću i posao, a ovde živi mnogo dobrih ljudi. Dosta su mi pomogli. Misula je predivno mesto.”

Upitan o smanjenju dozvoljenog broja izbeglica u SAD koje je najavila Trampova administracija, Kambale odgovara: „Nisam srećan zbog toga. Kada kaže da bi izbeglice trebalo da prestanu da dolaze u SAD, nisam srećan zato što ima mnogo ljudi koji pate u izbegličkim kampovima u Africi.“

Objasnio je da izbeglice poput njega dolaze u SAD samo iz jednog razloga – da pobegnu od nasilja i terora u njihovim rodnim zemljama.

„Kao izlazak iz zatvora”

„Ovde možemo slobodno da dišemo“, kaže Kambale. „Mi smo kao zatvorenici. Samo zamislite nekoga ko je tek izašao iz zatvora. Kako se oseća? Tako se izbeglice osećaju kada su u SAD.“

Ali Trampova administracija je nedavno najavila planove za smanjenje dozvoljenog broja razmeštenih izbeglica na istorijski nizak broj od 30.000 sledeće godine. To bi moglo loše da se odrazi na uspešan program u Misuli. Prošle godine, Trampova administracija je smanjila dozvoljeni broj na 45.000 sa 80.000 iz vremena Baraka Obame. Zahtevala je od organizacija kao što je IRC da zatvore ispostave u mestima u kojima se nalazi manje od 100 izbeglica.

Za vreme ove fiskalne godine koja traje do kraja septembra, mala kancelarija IRC u Misuli odgovorna je za 115 izbeglica. To je jedva iznad praga koji je postavila vlada, kaže direktorka Džen Beril. Izjavila je da se nada da će moći nastaviti sa radom, ali „nema nikakvu informaciju o tome kako će ove vesti uticati na njihovu lokalnu kancelariju“.

Gradonačelnik Helene Vilmot Kolins kaže da je „tužan“ kada čuje nove planove Trampove administracije za program za izbeglice. Ali, ostao je veran svojoj mantri lokalnog aktivizma i brzo ponudio rešenje: „Naše pravo je da se pobrinemo za to da glasamo na sledećim izborima i nastavimo potpuno da učestvujemo u građanskim procesima. Uključivanje i glasanje.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android