„Luksemburg“ iz „Luksemburga“

piše: Dragan Aleksić

Leo: A, kaži ono za svinju.

Franko: Svinja je trčala putem. Onako, ni brzo ni polako. Valjda došla iz baruština kraj Dunava. Crna, neka mešana – divlja sa domaćom. Turko očima dao znak sinovima. Skočili Čoko i Moko, pa napolje za svinjom. Trči svinja, momci sve brže za njom. Stigli je, bacili se u isti čas na nju. Oborili je na bok, jedan je drži za prednje, a drugi za zadnje noge. Otima se svinja, skviči, k'o da zna šta je čeka. Viču momci, traže nož od oca. Turko otiš'o u kujnu, pa izašao sa nožekanjom. Mi svi napolju, gledamo momke na svinji. Turko zafrljačio nož ka sinovima. Gledamo mi kako nož leti uvis, sve okrećući se, a gledaju i blizanci, paze da ih ne pogodi. Pao nož blizu njih i oni začas pustili svinji krv u prašinu. Dovukli svinju do birtije, odneli je pozadi kuće, na vrata kujne. Je l' tako bilo, Turko?

Turko: Tako, bratac.

Leo: A, kaži za onu malecku.

Franko: Neko jesenje doba, kiša, po sokacima blato do kolena. Ovde svira muzika, pevaljka otišla u malu sobu iza, sa mušterijom, pa otud po svom običaju: „Svaka ti čast. Svaka ti čast.“ Svira muzika bez prestanka, sve jače i jače, da se manje čuje ono: „Svaka ti čast. Svaka ti čast.“ Valjda dele zaradu i od onog posla. A na prozoru neka malecka. Gleda kako se mi veselimo u birtiji. Turko video malecku, pa dao očima znak sinovima. Momci na vrata, a malecka bež. Stigli je Čoko i Moko, dohvatili je pod miške, podigli uvis, pa kod nas u birtiju. Postavili je na naš sto. Muzika svira, a mala počela da igra. Da ne veruješ! Da l' joj je bilo jedanaest-dvanaest godina? Igra mala, uvija se, okreće, ko da je celog života samo to radila. Muzika brže, a mala još brže i veselije. Skupilo se para pod njenim nogama. Kad je violinisti pukla žica, a harmonikaš nategao špricer iz pivske krigle, mala skočila sa stola, skupila sve pare, pa na vrata. Đipili Čoko i Moko, ali Turko vikne: „Neka je! Zaslužila je. Neka ide. Za dve-tri godine dovešću je ovde da kelneriše.“ Čoko je kaz'o: „Ja bi' je ženio, tajko.“ „I ja“, odmah je dod'o Moko. „Može, možete obojica da se oženite sa njome, pa na smenu, ali pre toga će tajko da je nauči pos'o. Je l' može, momci?“ „Može, tajko, kako ti kažeš.“ Je l' tako bilo, Turko?

Turko: Tako, bratac.

Leo: A Vineto je bio ljubomoran.

Franko: Jeste. Vineto je bio ljubomoran. On je stariji od blizanaca. Kaz'o je: „Tajko, ja sam stariji. Ja prvi treba da se ženim. Posle tebe, kad je ti naučiš sve što treba da zna, ona da dođe kod mene.“

Vineto: Nije tako bilo.

Franko: Je l' tako bilo, Turko?

Turko: Tako, bratac. Još mu ja rek'o: „Vineto, ustani iz tih kolica, nisi invalid, eno ti pevaljka, ne treba ništa da platiš.“ Neće moj Vineto. Kaže: „Stara je, tajko. Ja sam mlad, lep, pametan, neću sa babom.“

Leo: A, kaži ono za Švabe.

Franko: Švabe su pametni ljudi. Kad su došli, naselje su napravili pod bregom, na Zlatnoj gredi. Gore, na bregu, im bili vinogradi, a dole bašte. Nisu išli niže, jer je dalje podvodni teren. Komunisti su posle rata hteli da naprave naselje na tom ravnom delu. Želeli su da podignu, za godinu-dve, mali, novi grad za radničku klasu. Počela gradnja. Na velikoj tabli je pisalo: RADNIČKO NASELJE „ROZA LUKSEMBURG“. Čim su iskopali temelje za prvu zgradu, nadošla voda, preko noći. Šta će, pozvali stručnjake. Ovi rekli šta su imali da kažu i otišli. Ništa od „Roze Luksemburg“. Komunisti su odustali. Ali nije sirotinja. Oko nekoliko česmi, koje su postavljene za potreba građevinara, nikle su male kuće i kolibe. Jedna uz drugu, od raznih materijala. Nastalo je nekoliko uskih ulica. Posle svake veće kiše – potop, a onda danima blato. Kad bi Dunav nadoš'o, u naselju poplava. Oni iz grada su ružno, prljavo, sirotinjsko naselje nazvali „Luksemburg“, a Cigane, sirotinju, i razne protuve, koji su se tu nastanili zvali su „Luksemburžanima“. Turko je od radničke barake napravio birtiju „Luksemburg“. Tu mu je pokojna Margo rodila tri sina. Je l' tako, Turko?

Turko: Tako, bratac.

Franko: Vineto, ti stalno čitaš knjige, u tim tvojim kolicima, znaš više od ostalih, je l' sve bilo kako sam kaz'o?

Vineto: Tako je, Čika-Franko.

Leo: Živeo „Luksemburg“ iz „Luksemburga“!

Franko: Živeo!

Turko: Živeo!

Franko: Turko, daj deci znak da nešto donesu iz kujne, neko meze, ogladneo sam od pričanja. Kad Vineto samo ćuti, a zna više od mene.

Vineto: He-he, je l' čuješ, tajko?

Turko: Čuje tajko, čuje.

Leo: A, kaži za košavu.

Franko: Kad košava duva, nema blata. Osuše se svi sokaci i sve bare oko „Luksemburga“. Kad duva tri dana, nije strašno. Ali, kad duva trideset, to je već opasno. Tad i pametni polude. Onda nikog ništa ne pitaj. Nikom ništa ne valja. Duva pustoljina sa Karpata i ne haje za nas, za naše oronulo zdravlje, za naše trošne udžerice. Unese vetar prašinu u svaku kuću, onu krupnu, i hladnoću. Uđe zima u kosti, pa je otud tek prolećno sunce izvuče. Obučen jedeš, natrontan legneš. Klati se sijalica dok jedeš za stolom. Kad legneš, pokriješ se preko glave, ali i dalje čuješ kako zavija. Okreće vetar dim u kominima, pa ne može da se diše, a ne možeš da luftiraš kuću. Mačke i kerovi unutra, pod stolom, pod krevetom, u ćošku. Drveni klozeti se klate, pa kad si unutra k'o da si na brodu. Moraš dobro da istreseš novine od zemlje pre nego što se ubrišeš. Pokida vetar žice, umrsi ih, izbije kurcšlus, pa se onda sedi danima u mraku. Ovde Čoko i Moko upale za nas nekoliko lampi, pa napolje na krivu bagremovu banderu. Dođe struja, a mi svi aplauz, i naručimo novu turu. Vineto spusti ćebe sa lica, istrese prašinu sa knjige, obriše naočare, pa nastavi da čita gde je stao pre mraka. Muzika ne svira. Nikome nije do pesme. Pevaljka ne ide sa pijanom mušterijom u sobu iza, nema ono: „Svaka ti čast.“ Tako danima. Čekamo da prođe košava, k'o kad se čeka Nova godina: znamo da posle neće biti bolje, ali čekamo. Šta bi drugo radili? Je l' tako Turko?

Turko: Tako, bratac.

Leo: A, kaži za sneg.

Franko: Padne sneg, zatrpa „Luksemburg“. Deca se raduju, igraju, ne idu u školu. Žene posipaju pepelom tociljajke, puše, psuju pijance koji noću zapišavaju kapije i pljuju šlajm na sve strane. Čiste lule od šporeta na ulici, pa zagarave sneg. Kuće smrde na kiseo kupus, užegle čvarke, škembiće i kuvanu rakiju. Klozeti zaudaraju na tek zapišana smrznuta govna. Mi sedimo ovde, pijemo, gledamo kroz prozor, slušamo muziku, čujemo ono: „Svaka ti čast. Svaka ti čast“, čekamo da se Vineto, Čoko i Moko ožene, pa da pijemo i jedemo tri dana džabe... Čekamo da prođe zima u „Luksemburgu“.