Lobisti - šaptači moćnih političara

U vestima smo do pre neki dan mogli da gledamo slike iscrpljenih evropskih političara. Posle 25 sati pregovora i nebrojenih zađevica, šefovi država i vlada su na samitu u Briselu postigli dogovor o budžetu EU za period od 2014. do 2020. godine. Odluka je pala u - koliko je to bilo moguće - transparentnom postupku. Bezbrojni novinari iz svih 27 zemalja su iscrpno izveštavali o događaju. Bio je to pravi medijski spektakl; građani su mogli da steknu utisak da lično prisustvuju skupu i da su im linije sukoba sve vreme pred očima.

Ali, u Evropskoj uniji postoji i jedan poseban svet u senci, u kome se odluke donose mimo zvaničnih konferencija ili plenuma. Takve odluke se obično ne tiču dobrobiti svih, već surovo služe određenim interesima. To je svet lobista, anonimnih šaptača moćnika. Jedna scena pokazuje koliko daleko ide njihov uticaj: u otmenom briselskom restoranu jedan gost se na sva usta hvalio svojom lobističkom delatnošću. Govorio je da zastupa interese petorih klijenata i da za to dobija 100.000 evra godišnje. No, taj čovek, koji je u beloj košulji i crnom sakou izgledao vrlo ozbiljno, zapravo nije lobista, već - Ernst Štraser: šef poslaničkog kluba austrijskih konzervativaca u Evropskom parlamentu.

Skrivena kamera otkriva

Razgovor je snimljen skrivenom kamerom. Snimak je deo dokumentarnog filma „Briselski biznis“ koji je emitovao nemačko francuski javni servis Arte. Austrijski režiser i producent Fridrih Mozer i njegov partner Matje Liter su četiri godine radili na „uvidu u crnu kutiju Brisel“ - kako su nazvali prestonicu EU. Želeli su da saznaju odakle u Evropskoj uniji dolaze ideje za nove zakone i ko ih iznosi; ko zaista vuče konce. Jesu li to demokratski izabrane vlade i njihovi predstavnici? Ili menadžeri i idejne radionice velikih koncerna? U slučaju Štrasera, situacija je brzo razjašnjena. U martu 2011. morao je da podnese ostavku. Parlamentarcima EU lobiranje je zabranjeno. Ali, veliki deo lobističkog sistema u Briselu je sasvim legalan i odavno aktivan.

Uticaj lobista u Briselu je ogroman, kaže autor filma Mozer u razgovoru za DW. Jer, upravo su lobisti ti koji često iznose ekspertize o određenim temama. „Evropske institucije“, objašnjava Mozer, „pre svega Komisija, ali i Parlament, nemaju toliko osoblja na raspolaganju kao što je to slučaj sa nacionalnim vladama. To znači da nema dovoljno ljudi koji bi sami mogli da sastavljaju ekspertize. Već tu je prisutna zavisnost od trustova mozgova ili određenih rasadnika političkih ideja. Mozerov dokumentarni triler „Briselski biznis“ pokazuje da se ideje o strategijama EU koje su lansirale lobističke grupe gotovo od reči do reči ponavljaju u zvaničnim dokumentima Unije.

Lobisti i političari - dobri susedi

Procenjuje se da se u Briselu za pristup moćnicima bori deset do dvadeset hiljada lobista koji otvoreno ili prikriveno utiču na odluke EU. Njihova bliskost sa političarima je poslovična: na gradskom području veličine tri do četiri kvadratna kilometra, koje okružuje Šumanov trg u Briselul, nalaze se kancelarije Komisije EU, Saveta ministara i parlamenta, i odmah pored njih su prostorije lobističkih organizacija koje rade za Britiš petroleum, duvanski koncern Filip Moris ili hemijsku fabriku BASF. Lobistička istraživačka grupa „Korporejt jurop observatori“ smatra da se trenutno za lobiranje u korist velikih koncerna troši mnogo više od milijardu evra godišnje.

Ono što je za lobiste „neophodno posredovanje interesa“, za nevladine organizacije je perfidna trka sa ciljem da se izazove pažnja i ostvari uticaj. Konkurentnost je stvar novca, pa sve više tih organizacija smatra da je lobiranje opasnost za demokratiju. Prošlog četvrtka (14.02.2013) opunomoćenik EU za građane Nikofiros Dijamandurus, na osnovu žalbe nevladinih organizacija „Lobi kontrol“, „Korporejt jurop observatori“, „Grinpis“ i „Spinvoč“ pokrenuo je istragu o radu Komisije EU. Povod za žalbu je bio veliki broj prelazaka službenika EU u lobističku branšu i – obrnuto.

Mogući su novi skandali

„Pet od trinaest komesara iz poslednje Komisije su prešli u unosne delatnosti u privatnom sektoru“, kaže za DW Nina Kacemih iz organizacije „Lobi kontrol“. „Mi kritikujemo to što je finansijski jakim lobističkim akterima dozvoljen direktan uvid u rad birokratije EU, a omogućeni su im i direktni kontakti sa visokim funkcionerima te birokratije. Najnovije istraživanje je pokazalo da se EU još nije oporavila od skandala sa Džonom Dalijem, komesarom za zdravstvo koji je morao da podnese ostavku posle skandala sa lobiranjem u vezi sa smernicama o prodaji duvana“.

Lobisti svoj neumoran rad vide, naravno, u pozitivnom svetlu. Ono što je dobro za koncerne, dobro je i za građane - u to je Paskal Kerni ubeđen. On je dve godine radio u Komisiji EU a danas je šef lobističke grupe „Juropian servisiz forum“ (ESF). Kerni je jedan od najuspešnijih lobista u Briselu, prenose Fridrih Mozer i Matje Liter u svom dokumentarcu „Briselski biznis“. Kažu da on radi za preduzeća koja predstavljaju četvrtinu evropske privrede. On je ponosan na to što ima pristup stotini najvažnijih donosilaca odluka u Evropskoj uniji. „Ja sam posrednik“, kaže Kerni u filmu. I to možda i jeste najbolji opis. „Lobiranje su ljudi uvek smatrali za pomalo prljav posao. Ali to je samo umrežavanje, tu se radi samo o kontaktima među ljudima.“

SAD kao pozitivan primer

I autor filma Mozer smatra da je lobiranje deo demokratskog procesa, „jer ekonomski ili društveni interesi se uvezani iznose zakonodavcu. A on mora da reguliše te oblasti, za šta su mu potrebne informacije iz prve ruke.“ Ali, lobiranje postaje opasno, dodaje ovaj režiser, kada se poveže sa korupcijom, kada poteče novac i prestane pridržavanje pravila fer poslovanja i transparentosti.

„U Briselu sa tim postoji problem. U SAD, gde je lobiranje kao deo političkih procesa ima mnogo dužu istoriju, pravila su mnogo oštrija“. Tako postoje izveštaji koji se podnose u svakom kvartalu, iz kojih se vidi koji lobi se obratio kom političaru, kako se taj lobi finansira, ko su finansijeri i kakve su im aktivnosti na planu odnosa sa javnošću. Sve to može da se vidi i na internetu. „To je primer koji treba slediti u Evropi“, preporučuje Mozer. Lobiranje ne može da se ukine, ali mogu da mu se postave jasna pravila kada je reč o fer postupku i transparentnosti.

Autori: Ralf Bosen / Saša Bojić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković