Ljudi za koje nema novog „ognjišta“ | Politika | DW | 30.07.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

lični stav

Ljudi za koje nema novog „ognjišta“

Srpska vlast će obeležavanje godišnjice progona Srba iz Hrvatske iskoristiti za flert sa biračkim telom. Sve to dok hiljade izbeglica ni danas nema krov nad glavom, piše u autorskom tekstu za DW sociolog Dario Hajrić.

Zbeg Srba iz Krajine (8. avgust 1995)

Zbeg Srba iz Krajine (8. avgust 1995)

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je da će Srbija i Republika Srpska 4. avgusta u Bačkoj Palanci obeležiti godišnjicu operacije „Oluja“ i progona Srba iz Hrvatske. Pripreme za doček uvaženih gostiju uveliko su u toku.

Datumi poput ovog zgodni su svakome ko se zatekne na vlasti za ubiranje patriotskih poena. Mada se nominalno tiču žrtava, stradanja i izbeglištva, balkanski političari ih – domognu li se mikrofona – pretvaraju u nacionalistički kič i flertuju s pozamašnim delom birača. To onda zvuči tako što, recimo, Vučić kaže: „Svake godine biramo drugo mesto. Uvek su to mesta koja su raširenih ruku uz veliko gostoprimstvo i tugu dočekala srpski narod koji je proteran sa svojih ognjišta.“

Država tradicionalno obeležava gubitak teritorija i zanemaruje posleratne sudbine ljudi obeleženih tim događajima. Da su u fokusu zaista ljudi, predsednik bi ove godine svoju binu posadio na neko prikladnije mesto, recimo u Beograd, u Ustaničku 244g, odakle izvršitelji u pratnji policije ovih dana pokušavaju da prinudno isele jedanaest izbegličkih porodica, među kojima su neke baš iz Hrvatske.

U garsonjere u kojima ti nevoljnici žive treba da budu useljene druge izbeglice, kojima su stanovi dodeljeni na konkursu 2016. Prinudna iseljenja ometaju aktivisti Združene akcije „Krov nad glavom“. U utorak je policija privela šesnaestoro njih, prete im krivične prijave, ali zakazano iseljenje je odloženo.

Državni predstavnici pokušavaju da zbrinjavanje izbeglica predstave kao igru nultog zbira: da bismo nekoga uselili, nekoga drugog moramo da iselimo. U isti mah tvrde da niko neće ostati na ulici, pa se nameće logično pitanje: ako država nudi alternativna rešenja koja su adekvatna zamena za postojeći smeštaj, zbog čega se iste te opcije ne dodeljuju ljudima na listi čekanja, čime bi se rešavali problemi nezbrinutih a ne bi se izbacivali ranije zbrinuti?

Ljubitelji „Top liste nadrealista“ setiće se njihovog fiktivnog kviza „Znanje-nemanje“, u kojem se siromašne porodice nadmeću u tome ko ima manje sredstava za život. Pobedu odnose oni čija je beda najveća.

Slično je i ovde, s tim da su u pitanju stvarni ljudi, da ništa nije smešno i da je pobeda gorka. Pravo na stan stiče se rangiranjem na konkursu, na osnovu parametara poput stepena invalidnosti, visine primanja, broja članova porodice i slično.

Tu leži dodatni sloj problematike, zato što se izbeglice sa Kosova i dan danas u državnim evidencijama ne vode kao „prave“ izbeglice nego kao „interno raseljena lica“, pri čemu su u očima sistema manje ugroženi i zbog toga imaju manje prava. Zbog zvaničnog stava Srbije da je Kosovo i dalje njen deo, smatra se da su izbeglice s Kosova zapravo ostale u istoj državi. Nezvanično, ako vam je kuća opljačkana i/ili izgorela, izvesno je da ćete biti u teškom položaju bez obzira na to da li je zgarište u Glini ili u Peći.

Dovođenje izbeglica sa Kosova u neravnopravan položaj u odnosu na one iz Bosne i Hrvatske je apsurdno jer niko normalan ne misli da bi izjednačavanje prava izbeglica i interno raseljenih značilo priznanje nezavisnosti. Stvarni razlog za sistemsku diskriminaciju je pretpostavka da će se deo ljudi, nemajući kud, vratiti odakle je došao, zato što je neko zamislio da se brojnošću Srba na Kosovu nekako ojačava pregovaračka pozicija Beograda. To što su tokom prethodne decenije ubistva povratnika bila česta pojava nije sprečilo populacione stratege da desetine hiljada ljudi pošalje na kraj redova za čekanje na krov nad glavom, u nadi da će iz očaja odustati i vratiti se odakle su proterani. 

Ukoliko slušamo komesara za izbeglice, Vladimira Cucića, problema s njihove strane nema – Komesarijat nudi raznovrsnu pomoć u cilju trajnog zbrinjavanja: finansiranje građevinskog materijala, kuće na selu, obnovu nekretnina u mestu porekla i druge oblike smeštaja.

Što se tiče seoskih domaćinstava, verovatno je svako od nas barem jedanput čuo komentar kako sela u Srbiji umiru, a izbeglice, eto, neće da žive tamo. Pre svega, zbrinjavanje nije puko davanje krova nad glavom nego omogućavanje održivih uslova za život. Nekoga ko se nije bavio zemljoradnjom ne možete da bacite na njivu i očekujete da će se naprosto snaći, naročito ako su u pitanju bolesni ljudi ili osobe s invaliditetom.

Ne treba kriviti bilo koga ni zbog odbijanja preseljenja u kolektivni smeštaj. Niko ko je imao prilike da ih vidi iznutra nije poželeo da tamo provede ni dana, naročito imajući u vidu da kolektivni smeštaj ume da preraste u trajno rešenje: oko 2.600 porodica, uključujući tu i mnoge vojne penzionere, već tri decenije živi širom Srbije u napuštenim kasarnama, vojnim školama, bolnicama, zatvorima i drugim objektima koji nisu namenjeni stanovanju.

Za komesara Cucića, problem u Ustaničkoj su bahati pojedinci koji zloupotrebljavaju sistem odbijajući ponuđene opcije da bi živeli besplatno: „Kako se niko ne pita kada će u svoj stan da uđe žena koja se leči od raka, da ima 200 evra više mesečno da kupi terapiju?“

Pa ipak, to nije pitanje ni za porodice u Ustaničkoj, ni za aktiviste koji iz solidarnosti pokušavaju da spreče iseljenja, već za državu. Zaista, kako je moguće da je od „Oluje“ prošlo dvadeset tri godine, isto koliko i od rata u Bosni i Hercegovini, a Srbija i dalje nije dala barem krov nad glavom izbeglici bolesnoj od raka?

Odgovor je prost: da bi se sa bine ubirali poeni na unesrećenima ratom, nije neophodno zbrinuti one koji su ostali bez krova nad glavom. Nije, jer ima ko će – evo, recimo, tu je Regionalni stambeni program, koji se finansira iz sredstava Banke za razvoj Saveta Evrope i drugih donatora. Reč je o 148 miliona evra bespovratnog kredita, ali ne treba sumnjati da će zasluge za porodice skućene od tih para požnjeti jedan lokalni kosac.

Što se eventualnih zloupotreba prava na smeštaj tiče, one moraju da se dokazuju i rešavaju slučaj po slučaj, umesto da se neodređeno sumnjiče svi kojima preti iseljenje. Reč je o ljudima sa teškim životnim pričama, ratnim traumama i budućnošću koja izvesno nije mnogo svetlija od njihove sadašnje čamotinje. Dozvoliti da na bilo koga od njih greškom padne senka sumnje da nešto zloupotrebljava predstavlja greh protiv ljudskosti jer reč je o najugroženijima među nama.

Ne može se govoriti o uspesima ako ni nakon tri decenije još uvek nismo svima obezbedili stalan krov nad glavom. Objašnjenje koje se poteže je, naravno, to da država nema para. Slobodno ga otpišite kao ordinarni bezobrazluk – tamo gde može da se izdvoji dve stotine miliona evra za još jedan fudbalski stadion, a tri i po miliona evra za jarbol od sto metara, može se reći da budžet preliva kao milion i osamsto hiljada evra vredna fontana na Slaviji. A naći će se koji dinar i za govornicu u Bačkoj Palanci.

*Sociolog Dario Hajrić piše između ostalog za portal akuzativ.com. Na Tviteru piše pod @romulian.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM