Ljubav i pošta ne znaju za granice | Mozaik | DW | 23.12.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Novi život u Nemačkoj

Ljubav i pošta ne znaju za granice

Na poslu kolege, kod kuće bračni partneri. Mladi bračni par iz Slavonskog Broda već nekoliko godina raznosi poštu u Bad Honefu i okolini. Stalni posao, stambeni kredit - tu su sada. A evo kako je sve počelo...

Sara i Hrvoje

Sara i Hrvoje

Sara (25) i Hrvoje (29) Paljug se već nakon dve godine stalnog zaposlenja u nemačkoj pošti odlučio za kupovinu stana na kredit u mestu Rajnbrajbah koje broji oko 4 i po hiljade stanovnika, udaljenom svega nekoliko kilometara od Bad Honefa.

Pošto se ova dva mesta graniče, to im je omogućilo da se skuće u pokrajini Rajnland Falc gde su cene nekretnina povoljnije u odnosu na Severnu Rajnu Vestafliju u kojoj rade i gde su zarade veće. Kako kažu, nije bilo nikakvih prepreka oko realizacije kredita s obzirom na to da imaju hrvatsko državljanstvo i u narednih 25 godina otplate, računaju da će im rata za stan biti manja ili skoro ista kao kada su plaćali stanarinu koja se kretala u rasponu od 500 do 700 evra. Prema njihovoj računici, isplativije je obezbediti nekretninu u vlasništvu nego plaćati kiriju u istom iznosu kao ratu, uzimajući u obzir da stanarine poslednjih godina beleže dramatičan skok cena.

Pošto je Nemačka zemlja sa praktično najviše podstanara u Evropskoj uniji, mora se priznati da to nije čest slučaj. Njih dvoje tako svako jutro putuju na posao iz jedne pokrajine u drugu. Kao i svaki početak i njihov je bio težak.

Prvi posao u pekari

„Završila sam Srednju trgovačku školu u Slavonskom Brodu i vrlo brzo počela da radim u prodavnici sportske opreme „Fiesta“, započinje Sara svoju priču, „ali se firma zatvorila i ja sam ostala bez posla. Sećam se da je bila subota, pozvala sam telefonom majku da joj to kažem. Ona  je već radila kao negovateljica u Zefeldu, mestu udaljenom oko 40 km od Minhena u jednoj familiji, po principu mesec dana kod njih, mesec dana kod kuće tako da su jasno mogli čuti koliko smo obe uznemirene. Negovala je jednu stariju ženu i njena ćerka je odmah predložila da kupim kartu i dođem jer su voljni da mi pomognu. Već sledeće subote doputovala sam te 2014. godine i provela kod njih četiri meseca. Nemački sam praktično učila od početka i moj prvi posao bio je u jednoj pekari. U početku je stvarno bilo jako teško zbog jezika, ali su mi već posle nekoliko meseci predložili obuku za voditelja smene pošto sam se zaista trudila da radim što bolje mogu. Moj deda je tada živeo u Austriji i nekako mi je uvek bio cilj da se preselim, ali su me okolnosti dovele u Nemačku.“

Njih dvoje su se i zavoleli kada je Sara imala 16, a Hrvoje 20 godina. Iako su bili razdvojeni, na sve načine su pokušali ponovo biti zajedno.

„Ja sam u međuvremenu prodao svoj bicikl i još neke stvari kako bi imao novac za prevod diplome i uplatio kurs za početnike jer nisam govorio nemački jezik. Međutim, usled greške u prevodu sudskog tumača za nemački i engleski jezik u Slavonskom Brodu, na diplomi Srednje šumarske škole pisalo je „Šumarski tehničar - konobar sa drvima“, što nije imalo nikakvog smisla tako da su mi kasnije priznali diplomu na hrvatskom jeziku“, sada se već kroz šalu Hrvoje priseća svojih priprema za odlazak u Nemačku. 

Pomoć oko zaposlenja

U želji da se što pre osamostale i počnu zajednički život, odlaze u Bad Honef, na Sonjin poziv, inače dugogodišnje bliske prijateljice familije Nezić, kako se Sara devojački prezivala. Kod nje su živeli šest meseci dok se nisu stekli uslovi da iznajme stan, amajka se neposredno posle njihovog odlaska vraća u Hrvatsku zbog zatvaranja hrvatske firme preko koje je bila angažovana kao negovateljica u Nemačkoj.

U početku rade na bazenu kao sezonci kod jednog Zagrepčanina, Sara ponovo pronalazi posao u pekari, a Hrvoje u fabrici čokolade i pralina „Coppeneur“. To je, takođe, kako kažu, bio težak period odricanja za oboje ne bi li se skupio novac za kauciju i uopšte za iznajmljivanje stana.

„U to vreme sam primetila da nas posmatra jedan čovek koji je živeo blizu nas", nastavlja Sara razgovor. „Radio je u glavnom sedištu Nemačke pošte u Bonu i jednog dana me pitao gde i šta radi moj dečko jer ga je video kako svako jutro jako rano negde odlazi. Kada sam mu odgovorila gde Hrvoje radi, ponudio je pomoć oko zaposlenja u pošti. Naravno da je ponuda zvučala primamljivo tako da smo odmah po njegovoj preporuci poslali molbu sa CV-jem i Hrvoje ubrzo odlazi na razgovor. Dobija šansu da radi kao poštar s tim što mu i dalje nemački nije bio baš na zavidnom nivou.

Bon: Bela niska zgrada Dojče vele, levo je zgrada UN a desno centrala Nemačke pošte

Bon: Bela niska zgrada Dojče vele, levo je zgrada UN a desno centrala Nemačke pošte

Kada su ga pitali da li bi mogao pred njima da pročita neki tekst na nemačkom, rekao je: „Da, zašto da ne.."  Primetili su želju i trud, uspeo je da se zaposli, ali je bilo jako teško. Izgubio je čak deset kilograma, bilo je momenata kada baš ništa nije razumeo, a posao se morao odraditi kvalitetno i u roku. Međutim, šefovi i kolege su bili veoma strpljivi i zadovoljni njegovim napretkom.“, zaključuje Sara. Nakon šest meseci i ona podnosi molbu za posao jer je već dobro govorila nemački i uspela se zaposliti u pošti sa priznatom diplomom Srednje trgovačke škole. Bad Honef je tako dobio jedan par mladih poštara.

U decembru najviše posla za poštare 

Na pitanje kako izgleda radni dan poštara u Nemačkoj, naizmenično objašnjavaju: „Smena kreće u 6.45, potrebno je razvrstati poštu po ulicama. Svaki poštar zadužen je za otprilike 15-20 ulica. Filijala u Bad Honnefu je velika i pokriva nekoliko mesta pored grada. Nas dvoje nismo stavljeni u istu grupu jer u suprotnom ne bi mogli ići u isto vreme na godišnji odmor. Kao početnik menjaš stalnozaposlene radnike dok su na godišnjem odmoru, odnosno raspoređuju te da radiš po potrebi kako bi se uveo u posao.

Potom te unapređuju u „Springera“, a to znači da dobijaš svoju grupu koja se sastoji od pet ruta koje obavljaš u svojih pet radnih dana. Subota je udarni radni dan tako da u toku nedelje dobiješ jedan slobodan dan. Dnevno se pređe 15-20 kilometara, samo prehodanih, ne računajući vožnju biciklom. Na sledećem nivou napredovanja na poslu dobijaš svoju stalnu rutu isporuke pošte koja se ne menja duži period. Leti ima mnogo manje posla, manje pošiljki i paketa jer je to vreme godišnjih odmora kada ljudi manje naručuju stvari preko interneta, ali zato ima najviše upravo u decembru uoči božićnih i novogodišnjih praznika. Sve u svemu, zadovoljni smo sa primanjima. Iz godine u godinu plata se povećava, imamo pravo na novac za godišnji odmor, božićnicu i trinaestu platu."

„Da li se sretnete na terenu u toku radnog vremena?"

„Da, dešavalo se da se u toku radnog vremena sretnemo dok delimo poštu, kao što se, uostalom sretnu i druge kolege ."

Akutni manjak poštara

Akutni manjak poštara

Potvrđuju, takođe da postoji potreba za poštarima o čemu svedoči veliki oglas na zgradi pošte u Bad Honefu tako da je konkurs stalno otvoren. Ista situacija je i sa vozačima u DHL-u. Potrebna je vozačka B kategorija i znanje nemačkog na nivou sporazumevanja.

O nostalgiji

„Nostalgije ima jako malo, jer ja, nažalost,  nisam dole našla svoju sreću. Jednostavo  nismo imali mogućnosti da pokažemo ono što možemo i želimo. Ja sam osoba koja je odrasla u jednoj normalnoj, radnoj familiji, znači, samo želimo da radimo i uspemo u životu, a to nam naša država nije dozvolila. Ja sam došla u Nemačku kada je za državljane Hrvatske bila potrebna radna dozvola. Naravno, dobila sam je jer su videli da sam ja tu zaista došla jer želim da radim. Isto to sam očekivala i od države u kojoj sam rođena, ali nam to nisu omogućili. Nostalgiju osećam samo prema familiji. Tamo su mi ostali baka i deda, oboje su već stari i bolesni, a celo moje društvo je otišlo u inostranstvo i ja praktično kada odem u Slavonski Brod, nemam sa kim da se sastanem. Naravno da mi nedostaju spontane kafice sa prijateljicama, izlazak u grad, u diskoteku. Ima toga i ovde, ali ne tako opušteno kao kod nas."

Venčanje u Unkelu, svadba u Slavonskom Brodu

Slike sa venčanja našle su se i u novinama Nemačke pošte

Slike sa venčanja našle su se i u novinama Nemačke pošte

Ovaj mladi, ambiciozni i pre svega simpatični par venčao se prošle godine u Unkelu, a za svadbu su se letos odlučili u Slavonskom Brodu gde žive Hrvojevi roditelji. To se pokazalo kao praktičnije rešenje kako za bližu tako i dalju familiju sa obe strane koja nije bila u mogućnosti da dođe u Nemačku. Na jednom mestu okupilo se oko osamdeset ljudi svih vera i nacija. Sara je za kumu odabrala Sonju, za koju kaže da im je u životu mnogo pomogla i praktično zaslužna za dobar deo srećnih trenutaka u Nemačkoj, a Hrvoje za kuma Michaela kolegu Nemca sa posla. Za muziku su bila zadužena dva DJ- iz Beograda.

„Kako ste se usred Slavonije odlučili za muzičare iz Beograda?"

„Pronašla sam tu firmu „DJ svadbe" sasvim slučajno na fejsbuku, kontaktirali smo ih i oni su pristali. Naš uslov je bio da, pored muzike sa naših prostora bude i nemačkih pesama, jer smo imali još prijatelja i gostiju iz Nemačke. Ja sam, inače, veliki fan partija i mislim da ih najbolje mogu odraditi Beograđani i uopšte ljudi iz Srbije i zato smo se za njih odlučili. Bilo je super, sve su želje ispunili. Našim prijateljima Nemcima se jako dopala svadba jer, kako su mi rekli, nisu do sada imali prilike da upoznaju ljude koji toliko osećaju muziku, od srca su pevali i veselili se. Poznata slavonska trpeza im se takođe veoma dopala, meza, slavonski kolači i naravno rakija."

I dok privodimo kraju ovaj razgovor u prijatnoj, porodičnoj atmosferi u njihovom moderno opremljenom i okićenom stanu za praznike i gledamo fotografije sa svadbe, oko nogu nam se plete pas „Atila" ljubimac cele familije.

Sarini roditelji otac Aladin, majka Đana i brat Alen prepričavaju sve one lepe trenutke, ali se prisećaju i devesetih godina, tačnije 92’ kada su zbog rata u Bosni morali napustiti tadašnji Bosanski Brod i preseliti se u Slavonski što je za njih, kao i za mnoge porodice na tim prostorima bila godina životnog preokreta. Sara je bila beba kada su devedesetih već stigli do Bad Honefa, ali su se 1997. godine ipak morali vratiti u Slavonski Brod zbog administrativnih prepreka koje je Nemačka tada uvela izbeglicama iz ratom zahvaćenih područja.

Slavonski Brod

Slavonski Brod

Tačno dvadeset godina kasnije 2017, ponovo se sele za Nemačku, ali ovaj put, za majku praktično treći, sa pasošima Evropske unije i kartom u jednom pravcu. Sve te nevolje koje su ih kao porodicu pratile svih ovih godina, nisu ih pokolebale, kako to uvek ističu, da i dalje cene ljude po karakteru i postupcima, a ne po veri i naciji i tako su uspeli da vaspitaju svoju decu. Na kraju zaključuju da su napravili dobar potez kada su se odlučili ponovo odseliti u Nemačku jer su time svojoj deci ipak obezbedili bolju budućnost.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Reklama