Levica dolazi! | Evropa | DW | 02.02.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

Levica dolazi!

Nakon izborne pobede Sirize i radikalna španska levica želi da osvoji vlast. Novi pokret Podemos pliva na talasu uspeha, ali on bi uskoro mogao da izgubi svoju čar, smatra Gema Kasadeval.

Evropa bi u stvari trebalo da se raduje jer u vreme sve slabijeg odaziva birača, na političkoj pozornici pojavljuju novi faktori. Stranke poput Sirize ili Podemosa ne vode glupavi protivnici sistema, već dobro pripremljene mlade vođe. U Grčkoj je to Aleksis Cipras, briljantni inženjer sa harizmatičnim osmehom, u Španiji profesor Pablo Iglesijas. Oni pozivaju građane da se posluže primerenim demokratskim sredstvom: svojim glasom na izborima.

Cipras i Iglesijas predstavljaju novu levicu koja zna kako da osvoji glasove očajnih. Sa druge strane, oni ističu svoju što je moguće veću distancu od politički etabliranih stranaka. Tu se uklapa i Ciprasova odluka da stupi u koaliciju sa konzervativnim nacionalistima iz stranke Nezavisni Grci, kao i ton koji koristi u komunikaciji sa Briselom i Berlinom. Nova vlada kao partnera za razgovor odbija da prizna Trojku koju čine Evropska centralna banka, Međunarodni monetarni fond i Evropska komisija.

Pobuna izgubljene generacije

I Ciprasov španski saveznik Iglesijas provocira kada daje intervju iranskoj televizijskoj postaji Hispan TV koja emituje program na španskom jeziku. Sada je dobio etiketu sluge iranskog režima, a na glasu je i kao neko ko u Španjolsku želi da uvede Čavezov model iz Venecuele. Politički protivnici i etablirani mediji mladom španskom pokretu daju epitete „populistički“ i „besadržajan“, ali to nije uticalo na pristalice Podemosa: u subotu (31.1.) preplavili su Puertu del Sol, ono mesto na kojem je 2011. i začet pokret „nezadovoljnika“. Birači Podemosa dolaze upravo iz redova tih „nezadovoljnika“, koje uglavnom čini obrazovana omladina u zemlji u kojoj je nezaposlenost među mladima tako visoka da se može govoriti o „izgubljenoj generaciji“.

24.01.2013 DW Quadriga Studiogäste Gemma Casadevall

Gema Kasadeval, DW

Svi pokušaji diskreditovanja te stranke doživeli su neuspeh zbog generacije pristalica koja odavno ne veruje medijima: prema njihovom mišljenju, oni su se prodali svojim finansijerima. Osim toga, ti pokušaji „raskrinkavanja" Podemosa poprimaju groteskne crte, recimo napori da se omalovaže akademske karijere poznatih predstavnika stranke. U jednoj zemlji, u kojoj je pokrenuto na stotine postupaka zbog korumpiranosti političara svih stranaka koji su bili ili još jesu na vlasti, krajnje je upitan pokušaj podizanja medijske prašine takvim „otkrićima“.

Španija nije Grčka

Da li bi Evropa trebalo da se boji snage te nove levice? Pod normalnim okolnostima, Siriza i njeni radikalni predlozi doživeli bi na biralištima neuspeh. Njena snaga nije u Ciprasovom osmehu, već u pustoši koju su kod stanovništva prouzrokovale mere štednje Trojke. Samaras, isto kao i Rahoj, za građane predstavljaju simbole pokoravanje „diktatu“.

Nakon pobede Sirize, predstavnici velikih španskih stranaka neprestano kao mantru ponavljaju rečenicu: „Španija nije Grčka.“ U njoj se oslikava opšti šok zbog Podemosa. Ipak, ta rečenica je donekle tačna: doduše, plodove oporavka španske privrede građani do sada nisu zaista osetili, ali za razliku od Grčke, ta zemlja nema toliku gomilu dugova koju nije moguće otplatiti.

Brz nestanak čarolije?

„Marš za promene“ do Puerte del Sol bio je demonstracija snage. No Podemos do parlamentarnih izbora mora da položi brojne ispite koji će pokazati kakav utisak ta stranka ostavlja na birače. U periodu od marta do septembra održavaju se razni regionalni i lokalni izbori. Tokom tih meseci najveći neprijatelj Podemosa moglo bi da bude upravo držanje Ciprasa prema Evropskoj uniji. Radikalni sukob, možda sve do ekstrema, koji bi doveo u pitanje ostanak Grčke u evrozoni, imao bi zastrašujući efekat na biračko telo u koje se pouzdaje Podemos.

Možda će tada Iglesijas biti taj koji će ubuduće insistirati na tome da „Španija nije Grčka“. Njegova prva žrtva tada ne bi bila stranka premijera Rahoja, već tradicionalna levica i španski socijalisti – progutani silinom Podemosovog talasa, kao što se dogodilo grčkom Pasoku sa Sirizom.