Leonard Koen, uspehom osujećeni pesnik

Krajem sedamdesetih prvi put sam čuo taj glas koji preklinje i slavi, očajava i recituje. Tada je Leonard Koen već bio globalna muzička zvezda. No, u intimi tinejdžerskih sobičaka, on je bio stariji brat koji nam govori kako melanholija ne mora uvek biti otpevana u ključu sevdaha.

Prvi pravi susret sa Koenom doživeo sam marta 1983. iznad sarajevskog mosta Drvenija. Nekoliko stotina basamaka iz turskog vakta vodili su mojem tadašnjem staništu – Žagrićima. U vlažnoj garaži, preuređenoj u studentsku sobicu, slavio sam dvadeseti rođendan.

Među gostima su bili drugari iz Književnog kluba „Tin“. Njihov rođendanski poklon – knjiga „Snaga robova“ kanadskog pesnika Leonarda Koena – promeniće moje shvatanje poezije.

Tu knjigu sam svuda nosio sa sobom. U Beograd na Karaburmu. Na radni sto u tuzlanski Grafičar. Ali „Snaga robova“ nije preživela granatiranje roditeljskog stana u Bosni. Koen je na neki način ostao stariji pesnički brat, ali je zauvek izgubljena amajlija koju je on potpisao.

Nikada nisam otišao na njegov koncert. Prvo su ti koncerti bili predaleko od jugoslovenske stvarnosti, a posle, na Zapadu, počeo sam izbegavati mesta na kojima ostareli bendovi pevaju pred matorom publikom. Osim toga, blago su me iritirali njegovi sledbenici iz ekološki svesne obrazovane srednje klase. Oni su poput zmija na kamenu upijali tamnu toplinu Koenovog sveta, vampiristički inhalirajući emotivni spektar utemeljen na mistici ljudskog erosa, spektar koji u svakodnevnici sami sebi inače nisu dozvoljavali.

Sada mi je žao što nisam otišao da se oprostim od duhovnog burazera.

Moje je da podsetim da se Leonard Koen svetu objavio najpre kao pesnik i romanopisac mnogo pre nego što je sa gitarom stao na binu. On se u stvari popeo na binu da bi zaradio novac kojim bi finansirao svoj pesnički rad. Mnogo nam je poklonio tim svojim zadržavanjem pod reflektorima. Ipak, lično žalim za svim onim pesmama koje kantautor nije napisao jer za njih nije bilo producenta.

Njegov pesnički prvenac 1953. štampan je u 500 primeraka. Njegov testamentarni album sigurno će dostići milionski tiraž. Između te dve činjenice stala je nesvakidašnja umetnička i ljudska biografija, ali i ostvarenost popkulturalnog trubadura nauštrb pesnika.

U nekom od paralelnih svetova Leonard Koen je napisao još 30 raskošnih pesničkih knjiga i celi Nobelov komitet ga je pohodio u Los Anđelesu da bi mu na samrtnoj postelji krajem oktobra tutnuo Nobelovu nagradu pod jastuk.

U jednoj Koenovoj stvari razumeli smo najpre samo ono „Aleluja“. Tek posle smo shvatili da je to bila ljubavna molitva koja počinje ovako: Now I've heard there was a secret chord / That David played, and it pleased the Lord – Čuo sam da postoji tajni akord / koji sviraše David i voljaše Gospod.

Pa, Gospode, primi svog roba Leonarda, onog koji je oličenje „Snage robova“. Neka mu David sada odsvira taj akord – Aleluja!

A, da, pošto to nisam umeo kako treba sa dvadeset, da se sada zahvalim drugarima za onaj poklon iz 1983. Mnogo mi je značio.