Lenjina čuvaju gušteri | Mozaik | DW | 20.04.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Lenjina čuvaju gušteri

Berlin želi da vrati glavu statue Lenjina u muzej koji bi pokazao burnu prošlost grada. Taj deo spomenika visokog 19 metara, bio je odbačen na livadu u predgrađu. Ali pojavio se problem: Lenjina čuvaju gušteri!

Nakon pada Berlinskog zida, jedva da je iko žalio zbog toga što je srušena ogromna, 19 metara visoka skulptura Vladimira Iljiča Lenjina koja je stajala na trgu koji je u vreme socijalizma takođe nosio njegovo ime. S obzirom na to da se nije moglo ni pomisliti da se taj okamenjeni gigant revolucije od ukrajinskog granita negde odnese u jednom komadu – spomenik je raskomadan. A i to što je ostalo bili su ogromni delovi: samo glava Lenjina visoka je gotovo dva metra i teška tri i po tone.

Taj džinovski spomenik bio je svečano otkriven u aprilu 1970, samo par dana pre 100. rođendana vođe sovjetske revolucije. Naravno da je komunistički režim Istočne Nemačke tom prilikom priredio ogromnu svečanost sa najvišim zvanicama i sa oko 200.000 „oduševljenih“ građana koji su pozdravili novu okamenjenu znamenitost Berlina.

Rušenje spomenika prošlo je mnogo tiše. Doduše i ono je potrajalo mesecima, od novembra 1991. do februara sledeće godine, ali je na kraju specijalni transporter odneo i glavu daleko, u jugoistočno predgrađe Berlina, i tamo je, po kratkom postupku, bacio u jamu iskopanu u pesku na divljoj livadi.

Neugodni i strogo zaštićeni čuvari

Tako bi valjda i ostalo da se u Berlinu ne stvara novi muzej. U ogromnom arsenalu berlinske tvrđave Špandau Karmen Man koordinira projekat nazvan „Otkriven. Berlin i njegovi spomenici“. I naravno da svakako žele da i Lenjina imaju među eksponatima.

Deutschland Zauneidechse

Livadski gušter spada u strogo zaštićene vrste u Nemačkoj

Već i sama ideja izazvala je mnogo sukoba i nesporazuma. Mnogi nipošto nisu želeli nekakav slavni povratak oca sovjetske revolucije, tako da su i gradski očevi otezali s izdavanjem dozvole da iskopaju i pokupe Lenjinovu kamenu glavu sa udaljene livade. Izložba je zapravo trebalo već da bude otvorena, ali natezanje je trajalo još od prošle jeseni i tek nedavno je konačno izdat potreban dokument.

Svima je bilo jasno da će za tu tvrdu Lenjinovu glavu svakako biti potrebna teška mehanizacija. Ali kada su kamion, bager i dizalica prišli mestu gde je bio bačen spomenik, morali su odmah i da stanu. Tamo je, naime, sve bilo puno – guštera.

Tačnije, to su livadski gušteri (Lacerta agilis), vrsta koja je ponegde još uvek relativno široko rasprostranjena, ali u Nemačkoj – nije. Štaviše, nalazi se pri vrhu spiska ugroženih vrsta i za svako uznemiravanje tih životinja može se imati posla s policijom. Sve u svemu, teška mehanizacija mogla je odmah da se okrene i vrati kući, a Karmen Man i njeni saradnici sada su suočeni s teškim problemom – kako da dođu do svog Lenjina.

Treba čupkati travu

Uz pomoć biologa i zoologa, prihvatili su se zadatka da bar privremeno pomere guštere s tog područja. Na sreću, proleće je, pa i gušterima još nije jasno gde se nalaze: „Sada izlaze iz hibernacije i biolozi ih sakupljaju pre nego što ponovno počnu da osećaju da su na svom terenu“, objašnjava nam Karmen Man. „Prenose ih na drugo mesto, pripremljeno za njih. Ali tek smo počeli i to će potrajati – možda sve do leta.“

Historische Steinskulpturen in Berlin

Johan I i Oto III Brandenburški takođe bi trebalo da se nađu na izložbi

Međutim, toliko vremena nema: ne zbog izložbe, organizatori sada više nemaju vremena da razmišljaju o konceptu – već zbog prirode tih guštera. Oni, naime, kada dođu sebi, postaju prilično neugodna stvorenja. Ako se osete ugroženim, ti gušteri su sposobni da odbace deo svog repa. To uglavnom prežive, ali ne svi – i zato zaštitnici okoline neće ni da čuju da i jedan jedini gušter izgubi svoj rep – samo zbog Lenjina.

Povrh svega, ti gušteri mogu narasti do 25 centimetara dužine, a znaju i da ugrizu. Naravno, to nije ništa otrovno, ali ugriz čeljusti stvorene da pregrize tvrdu travu i grančicu, ni u kom slučaju nije ugodan. Jedino rešenje jeste da se skloni sva trava koja je izrasla oko ostataka spomenika Lenjinu. Računa se da će se gušteri tako osetiti neugodno izloženi suncu i pogledima grabljivaca, a ostaće i bez hrane, pa će sami da odu tamo gde trave ima. Naravno da tu ne dolazi u obzir nikakva kosilica i mašina: treba rukom čupkati svaku travčicu, u nadi da vas neka od tih nesrećnih beštija ne ugrize – ili da izgubi rep od uzbuđenja. I to sve za Lenjina.

To nije slavopojka komunizmu

Organizatori izložbe neumorno pokušavaju da razuvere javnost da tom izložbom ne žele da vrate slavu socijalizma i komunističkog režima. Oni samo žele da izlože spomenike iz burne prošlosti Berlina koji su iz raznih razloga bili uklonjeni. Neki od eksponata potiču još iz 18. veka.

Naime, osim socijalističkih giganta, u Špandauu će biti izložene i skulpture iz takozvane „Aleje pobednika“. To je bila grupa od devedesetak mermernih skulptura moćnika nemačkih kraljevstva, od Albrehta I Brandenburškog zvanog Medved (1100-1170), pa do prvog nemačkog cara Vilhelma I (1797-1888). Oni su nekada stajali u berlinskom Tirgartenu, ali su ih, nakon Drugog svetskog rata saveznici uklonili: to im se učinilo suviše militaristički i vojnohušački.

Bildergalerie Berlins Bezirke

Zamak Špandau

Ni jedan spomenik neće biti restauriran i njihovo stanje će pokazati burnu prošlost koju imaju za sobom. „Pretpostavljamo da će ljudi, nakon svog tog vremena, tu prošlost videti drugim očima. Ali sve je ispalo mnogo komplikovanija nego što smo očekivali“, žali se Andrea Tajsen, direktora kulturnog odjela tvrđave Špandau.

Tu će i Lenjin da izgubi onu mističnu moć koju je imao u komunizmu: „Sigurna sam da će ljudi, kada budu videli izložbu i način na koji ćemo objasniti spomenike i postaviti ih u istorijski kontekst, sa manje emocija raspravljati o njima“, veruje umetnička direktorka.

Ali tu se nameće još jedno pitanje: Berlin je bio i Hitlerovo utočište. Da li će na izložbi biti i spomenici nacističkog režima? Za odgovor su krivi sami nacisti: „Nećemo imati mnogo nacističkih spomenika, jer u to doba nije ni bilo podizano mnogo spomenika“, objašnjava Tajsen. „Čitava arhitektura tog perioda bila je dizajnirana da bude spomenik nacizmu.“