Lektira iz paleozoika | Mozaik | DW | 19.02.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Hrvatska

Lektira iz paleozoika

Otkako je u Hrvatskoj objavljen spisak obavezne lektire za učenike u osnovnim i srednjim školama, ne prestaju kritike, pa i sablažnjavanja. O tome za DW govori književnik, urednik i promoter kulture Kruno Lokotar.

Jedni su šokirani činjenicom da su iz lektire sa spiska lektire nestala dela kojima su mnogima obeležila detinjstvo, kao što su „Pipi Duga Čarapa“, „Emil i detektivi“, „Pale sam na svijetu“, „Junaci Pavlove ulice“, „Smogovci“, drugi ne mogu da veruju da na spisku obavezne lektire nema više „Malog princa“ ili „Dnevnika Ane Frank“, a treći se pitaju zašto nema „Gregovog dnevnika“ ili „Harija Potera“, dela koja su postala klasici savremene književnosti za decu.

DW: Koliko je prašina koja je podigla oko novog spiska lektire za učenike u hrvatskim školama, prema Vašem mišljenju opravdana?

Kruno Lokotar: Čini mi se nemoguće potceniti značaj lektire u doba kada nove generacije, iz mnogih razloga od kojih je ključan onaj konkurencije novih medija na raznim ekranima, formiraju potpuno novu, verovatno i uzbudljivu neurolingvistiku. Siguran sam – a to govorim i kao otac, iz prakse – da je njihovo strpljenje skraćeno, kao i pažnja usmerena dužim tekstovima. Lektira je jedini spisak literature iza kojeg stoji autoritet školstva, gde se propisuje minimum kanona i najlakši put da se od učenika stvori prijatelj knjige, čitalac. Vrlo emotivne reakcije dolaze i od toga što se u klasicima književnosti nalaze i naslovi koji su komunikacioni mostovi između generacija roditelja i dece. Izbacivanjem tih naslova, roditelji su izgubili tačku komunikacije sa decom, a isto tako i kontinuitet sa svojom istorijom.

Trebalo bi imati u vidu i da je broj časova namenjenih za književnost limitiran, da su učenici već preopterećeni, pa svako ubacivanje novog imena podrazumeva izbacivanje nekog drugog imena sa spiska. No, kada se ni na proširenom spisku od 6. do 8. razreda ne nađe „Dnevnik Ane Frank“, a kada na HTV-u u emisiji „Peti dan“ Marija Selak kaže da „Dnevnik“ nije izbačen, pa to ponovi u krupnom planu, a na to se osloni Nino Raspudić i kaže da bi ga trebalo zameniti knjigom Prima Levija „Zar je to čovek“, i još kaže da je „Dnevnik“ dosadan dečacima, te da bi klinci trebalo da čitaju Levija, onda se mora pomisliti da se tu radi o političkoj agendi, u ovom slučaju antisemitskoj, revizionističkoj i u krajnjoj liniji, seksističkoj.

Kritike na spisak pljušte sa svih strana: učitelji kažu da nisu dovoljno konsultovani, hrvatski pisci da savremena hrvatska književnost i uopšte savremena književnost nije dovoljno zastupljena. Meni, pri komparativnoj analizi spiska obavezne lektire iz 2006., predloga iz 2016, verzije iz 2018, nakon što je HAZU dao svoje mišljenje i ove koja je objavljena u Narodnim novinama, upada pak u oči to da je obavezne literature pre svega manje. Šta Vi iščitavate iz tih izmena?

Spisak lektire sastoji se od dva dela, kanonskog/obaveznog, koji je veoma sužen, i preporučenog koji je, u odnosu na neke starije predloge, od kojih je najinkluzivniji bio onaj Jokićeve radne grupe koja je i krenula, i daleko otišla u reformi školstva, ali je politički minirana dolaskom Karamarkove radikalno desne vlade, također minimalalizovan. HAZU je kao institucija dala legitimitet rušenju Jokićeve reforme. Otada se s reformom uglavnom improvizuje i leluja.

Kruno Lokotar Verlag Algoritam in Kroatien

Kruno Lokotar: Tim spiskom je konačno i javno hrvatska književnost de fakto ukinuta

Kao prvo, preporučen spisak za osnovne škole je negde netragom nestao, naprosto ga nema u objavljenim materijalima, što svedoči o neviđenoj aljkavosti i diletantizmu. Najmlađe delo na kanonskom/obaveznom spisku hrvatskih autora za srednju školu je Marinkovićev „Kiklop“ objavljen 1965. godine, dakle, pre više od pola veka. Paralelno, na kanonskom spisku svetske književnosti, najmlađe delo je Kamijev „Stranac“, objavljen usred Drugog svetskog rata.

Ni preporučen spisak nije mnogo savremeniji. Najmlađe delo je Ekoovo „Ime ruže“ (1980). Doduše, na spisku je i poezija još aktivnog Danijela Dragojevića, velikog, ali vrlo hermetičnog pesnika. On je jedan od sveukupno tri živa autora na svim spiskovima. Druga dvojica nalaze se na kanonskom spisku za osnovnu školu. Ukratko, tim spiskom je konačno i javno hrvatska književnost de fakto ukinuta.

Nadalje, već godinama se govori o tome da je metodološki logičnije da se kreće od učenicima bližih perioda, dakle savremenijih, prema istorijski udaljenijim, koji zahtevaju veću imaginaciju i mentalnu zrelost. Ni to se nije poslušalo.

Imam utisak da je objavljeni spisak sastavilo biće iz paleozoika, neko ko ne voli književnost, ko je ne poznaje i ko mrzi sve savremeno i živo.

Oni koji brane sporni spisak ukazuju na to da on nije „sveta knjiga“, da novi kurikulum daje više slobode samim nastavnicima u odlučivanju o tome šta će svojim učenicima da daju da čitaju. Drugim rečima, da nastavnici, u okviru izbornog dela lektire koji određuju, mogu deci da daju sve one naslove kojih na ovom obaveznom spisku nema. Šta Vi kažete na to?

Krajnje je neukusno praviti spiskove obavezne i preporučene lektire, a onda prebacivati svu odgovornost za svoje propuste na nastavnike. Nastavnici su samo ljudi, zatrpani svojim poslom, birokratijom, i oni ni uz najbolju volju ne mogu da prate aktuelnu produkciju, a kamoli kumulativno. Osim toga, čak i da je prate, oni nemaju metodološki ni metodički priređen materijal o koji bi se oslonili prilikom predavanja o naslovima koji nisu na spisku. I konačno, spisak s pečatom Ministarstva nauke daje im kakvu-takvu sigurnost i zaštitu od prigovora roditelja koji smatraju da su kompetentni da odlučuju šta se i kako sme, a šta ne sme da se predaje , pa su u tom smislu spremni i da pozovu prosvetnu inspekciju. Sasvim je jasno da će da prevlada konformizam, da ljudi neće da rizikuju, niti da se upuštaju u ono što velika većina njih i ne poznaje.

Zaboravlja se pri tom da školske biblioteke nisu snabdevene ni literaturom s proširenog spiska, a kamoli nekom drugom koje nema na spiskovima. Kao što se zaboravlja i da učitelji u manjim gradovima, s obzirom na stanje knjižarske mreže, ne mogu fizički da dođu ni do razvikanijih naslova, eventualno samo narudžbinom preko interneta, a kamoli do kvalitetnijih – jer pompa ne mora da prati kvalitet.

Sporno je, očigledno i to ko stoji iza ovog spiska. Marijana Togonal iz Stručne grupe za doradu kurikula hrvatskog jezika tako tvrdi da ovo nije spisak koji je Stručna grupa sastavila. Postavlja se pitanje ko ga je onda sastavio, odnosno, kako je nastala ova verzija?

Da, posebno je misteriozno autorstvo dokumenta koji je objavljen kao zvaničan, potpisan kao rad članica i članova Radne grupe, a koji su ga se javno odrekli, jer, naprosto, to oni nisu napisali. Zamislite samo kako se osećaju ti ljudi. Gnev najšire javnosti usmeren je prema njima, a oni su sasvim nešto drugo – tako kažu – poslali u Ministarstvo nauke. Tu ima posla za forenzičare, verovatno je po sredi i kriminalni poduhvat neovlašćenog potpisivanja. Nisam pravnik, ali to bi verovatno moglo i da sruši ovaj skandalozni kurikulum. No, ako ne bude političke volje da se stvar procesuira ili pak, bude li je samo toliko da se ućutkaju zgranuti članovi radne grupe, sve će ostati onako kako jeste. Ne zaboravimo da postoji realan razlog zbog kojeg se žurilo s kurikulom. Potrebno je štampati nove udžbenike po novim programima, drugi je mesec u godini, a škola po novom programu kreće za pola godine. Pitanje je, naravno, šta se do sada čekalo i radilo, zašto se sistematski uništavaju svi uloženi napori, pa tako već eto, četiri godine.

Šta sada? Šta bi trebalo da se dogodi i šta će se, prema Vašem mišljenju, dogoditi? Da li verujete da će ove burne reakcije imati nekog konkretnog efekta?

Ministarka obrazovanja Divjak shvatila je da je pogrešila, i odmah je pokazala da ništa nije shvatila izjavom da će se sprovesti anketa među učiteljima i profesorima, pa da će se na osnovu ankete korigovati spiskovi. To je, dakle, reforma koja ide odozdo, to se inače obično zove revolucija, referendum, tako nekako – ide se u masu koja je nužno manje stručna, a poziva na anketu koja može biti u sinergiji podatak, samo jedan od mnogih, ali nikako ključan. Znam nekoliko institucija koje će insistirati na rešavanju lektirocida, posebno na identifikovanju osoba koje su prepravile predlog Radne grupe, ali koliki je njihov politički doseg – to je neizvesno.

Šteta je već sada počinjena, a ostane li ovako, biće nemerljiva. Izgubili smo u tom slučaju ne bitku, nego rat za knjigu i obrazovanje. Uništili generacije, budućnost. No, na kraju, oni će ionako više da čitaju na engleskom, pod svetlom irskog sunca, u tom smeru ih podstiču.

Kruno Lokotar je književnik, urednik i promoter kulture koji živi i radi u Zagrebu. Godine 2004. dobio je nagradu „Kiklop“ za najboljeg urednika. Pokrenuo je niz platformi za podsticanje i promociju književnosti: festivale, nagrade, televizijske produkcije i čitanja.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM