Lajbah u Pjongjangu – konačni koncerti

On za sebe kaže da je doveo disko u Severnu Koreju. Naučio je severnokorejske studente muzike da na harmonici izvode hitove norveških pop-zvezda „a-ha“ i da tim snimcima osvoje Jutjub. Zato je logično da sada u Pjongjang dovede i Lajbah (#link:http://www.laibach.org/:Laibach#), bend koji se nalazi na drugom kraju spektra popularne muzike.

Zajednička ljubav prema vojnoj muzici

Morten Travik (na fotografiji gore u Pjongjangu) je norveški konceptualni umetnik, reditelj i poslednjih nekoliko godina neka vrsta spone između Severne Koreje i zapadnog umetničkog sveta. Ili to tako barem vide njegovi domaćini u Pjongjangu. Dalji korak njegove višegodišnje preokupacije Severnom Korejom jeste dovođenje jednog od najkontroverznijih pop-projekata poslednjih decenija, slovenačke grupe Lajbah u Pjongjang. Slovenački bend će u Pjongjangu nastupati u sklopu proslave Dana oslobođenja. Severna Koreja u avgustu slavi 70. godišnjicu oslobođenje od japanske okupacije.

I Lajbah je jedna od atrakcija. Ali kako je Travik prešao preko svih prepreka? „Poslužio sam se raznim tehnikama kako bi Lajbah prodao Severnokorejcima. I verujte mi, to nije bio kratkotrajni proces. Jedan od mojih glavnih argumenata je bio taj da Lajbah, iako ih formalno smeštaju unutar nečega što se može nazvati moderna zapadna muzika, oni isto tako deluju unutar forme koja nije toliko udaljena od vojne muzike i bombastičnog, disciplinovanog načina koji je publici u Severnoj Koreji dobro poznat. Zato će kao prvi kontakt sa zapadnom popularnom kulturom, prema mom mišljenju, Lajbah dobro odigrati ulogu nekoga ko probija led“, objašnjava Travik za DW.

Severna Koreja i Lajbah – srodne duše

„Ja već nekoliko godina radim na velikim kulturnim projektima u Severnoj Koreji i sa severnokorejskim umetnicima. U međuvremenu se razvila neka vrsta međusobnog poverenja, na institucionalnom, ali i na ličnom nivou“, kaže Travik. Ipak, presudni argument koji je prevagnuo u davanju zelenog svetla dolasku kontroverznih Slovenaca u Severnu Koreju, predstavlja vrhunac Travikovog diplomatskog umeća. „Oni su vrlo sumnjičavi i vrlo dobro im je poznata kontroverzna pozadina Lajbaha. Kada su mi izneli svoje opaske na činjenicu da Lajbah nastupa u uniformama i da ih optužuju da veličaju fašizam, ja sam im rekao: 'Da, to je istina, ali i vas na Zapadu upoređuju sa fašizmom i u tome greše, zar ne?' Naravno da su se s tim složili. Dakle, ja sam im objasnio da su i Lajbah, isto kao i Severna Koreja, pogrešno shvaćeni na Zapadu samo zato što vole vojne parade i uniforme“, objašnjava #link:http://www.traavik.info/:norveški umetnik#.

Logičan nastavak karijere

Travik se u svom umetničkom delovanju ne ograničava samo na Severnu Koreju. I njegovi drugi projekti, poput Miss Landmine, u sklopu kojeg su održavana takmičenja lepote devojaka u Angoli i Kambodži koje su izgubile ekstremitete u nesrećama sa zaostalim minama, pokazuju suočavanje aspekata pop-sveta sa svakodnevicom u delovima sveta koji ne žive po svaku cenu pod uticajem zapadnocentričnog svetonazora. „Ja sam pozorišni reditelj, moja specijalnost je performans. I zato je sve što radim performans. U stvari, projekat Lajbah u Pjongjangu je počeo. Šou već traje kao i sva ta rasprava i zbrka koja se digla oko nastupa Lajbaha, uključujući i diplomatska pitanja. Nastup u Pjongjangu biće samo završni čin tog performansa“, kaže Travik. Izbor Lajbaha kao ledolomca povezan je i sa Travikom umetničkom prošlošću. „Pa ja sam jedan od onih umetnika na koje je Lajbah izvršio veliki uticaj, kako vizuelno, tako i sadržajno. Zato mi je bilo veoma drago kada su mi se prošle godine obratili i zamolili da režiram spot za njihov singl Whistleblower sa posljednjeg albuma Spectre“, priča Travik. Ideja se tada nametnula sama po sebi. Predstavnici „kolektiva Lajbah“ oberučke su prihvatili tu ideju. Iz više razloga. „Severna Koreja je toliko strano i čudno mesto, ali istovremeno i vrlo spektakularno mesto na koje neko sa Zapada može da ode. Zato su i zbog samog avanturističkog duha Lajbah bili veoma srećni kada su čuli za nastup u Pjongjangu. Naravno da je tu i ta etička dilema oko toga da li bi uopšte trebalo ići u zemlju kao što je Severna Koreja. Ali to svako mora da odluči sam za sebe. Lajbah je u stvari umetnička forma koja sadrži mnoge poruke istovremeno. Zato mislim da je i ova, na prvi pogled kontradiktorna i apsurdna ideja sa Lajbahom u Severnoj Koreji, zapravo dobrim delom upravo ono što Lajbah u suštini i jeste. I upravo zato je i sam odlazak u Severnu Koreju veoma „lajbahovska“ stvar.

Norveška i Severna Koreja slične?

„Lajbah su, pogotovo u prvoj fazi delovanja, reciklirali totalitarne simbole. U našem, zapadnom svetu se to u međuvremenu pretvorilo u kič i ironiju. Ali u Severnoj Koreji mi ulazimo u jedno od poslednjih društava na svetu koje se služi takvom vrstom vizuelnog jezika. To je jedini jezik kojim se oni služe i istovremeno je veoma važan instrument za očuvanje sistema. Mislim da je dovođenje Lajbaha u jedan takav sistem vrlo zanimljivo iskustvo. Meni će biti zanimljivo da posmatram da li će se Lajbah uklopiti u Severnu Koreju ili obrnuto. Ko će koga da asimiluje“, kaže Travik.

Nakon godina saradnje sa severnokorejskim vlastima, Travik smatra da je uspeo da sagleda tu zemlju više nego što je vide novinari i turisti kojima je dozvoljeno da je posete. On danas veruje da o tome kakva je Severna Koreja u stvari, ne znaju mnogo, ne samo zapadnjaci, već ni sami stanovnici Severne Koreje. „Ni oni sami se ne kreću previše i nemaju preterano uvida u to šta se događa po njihovoj zemlji. I vlasti u Pjongjangu i zapadni mediji koriste propagandu koja je puna krajnosti. Istina je, kao i uvek, negde u sredini“, zaključuje norveški umetnik. Činjenica da on dolazi iz Skandinavije, dela Evrope koji se u ostatku sveta percipira kao područje gde su zapadna demokratska društva otišla najdalje u svom razvoju, Travika ne uzbuđuje previše. „I mi Norvežani smo pomalo kao Severnokorejci. Mala smo zemlja, izolovani smo, ne želimo da budemo deo nekih zajednica poput Evropske unije. Naravno da je naše društvo otvorenije, ali sličnosti postoje. I da se razumemo: ja ne verujem u Norvešku“, kaže Travik.

Iz Vrnjačke Banje u Pjongjang

Kritika njegovog rada u Norveškoj ne prestaje. Mnoge tamošnje patriote mu verovatno nisu oprostili akciju pod nazivom Da, mi volimo ovu zemlju, kada je 2012. proslavu norveškog nacionalnog praznika organizovao u Severnoj Koreji – naravno, suptilno se rugajući nacionalnom patosu i kultu kraljevske porodice. Ali za projekat Severna Koreja, Travik je i u Norveškoj dobio mnogo pohvala. „Sama činjenica da Lajbah nastupa u Severnoj Koreji, mnogima je otvorila oči i promenila percepciju te zemlje. I to je takođe deo projekta – da promeni stav establišmenta“, kaže Travik. Koncerti na Zaječarskoj gitarijadi 31. jula i u Vrnjačkoj Banji 6. avgusta, biće neka vrsta zagrevanja za „konačni koncert“ 19. i 20. avgusta u Pjongjangu.