Kurdi postaju pešadija Zapada | Izbor iz štampe | DW | 21.08.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Izbor iz štampe

Kurdi postaju pešadija Zapada

Nije rešenje sedeti skrštenih ruku. Ako hrišćani, Kurdi i Jezidi ne budu u stanju da se brane, islamisti će ih poklati i još proširiti svoju moć, piše nemačka štampa nakon odluke vlade u Berlinu da naoruža Pešmerge.

Vlada u Berlinu je konačno prelomila – Kurdima na severu Iraka poslaće oružje, a ne samo sporednu vojnu opremu. Tako se Nemačka pridružuje SAD, Francuskoj, Velikoj Britaniji i Italiji koje su ranije najavile naoružavanje Pešmergi, kurdskih boraca koji se bore protiv džihadista Islamske države. Bundesver bi kroz sedam dana trebalo da pripremi ručno i protivtenkovsko naoružanje koje će poslati u Irak. Opozicija u Bundestagu – a to su tek Levica i Zeleni – protivi se isporukama oružja, smatrajući da tako rat samo može dalje da eskalira. Upozorava se da je u pitanju prekršaj smernica koje brane izvoz (ili poklanjanje, svejedno) oružja stranama koje su u neposrednom konfliktu.

U sredu su islamisti pružili još jedan razlog Zapadu da pomogne Kurdima – pred kamerama je brutalno preklan američki novinar Džems Foli, otet u Siriji 2012, dakle tokom perioda kada su islamisti još smatrani hvale vrednim pobunjenicima protiv Bašara al Asada. „U ovom snimku su teroristi poručili da oni nisu pobunjenici, da imaju vojsku i državu. Iz toga izvode zaključak da sa stanovništvom ove države mogu da rade šta im je volja“, piše Berliner cajtung. „Krajnje je vreme da se poljulja njihovo samopouzdanje. Ali to treba uraditi tako da ne niču novi snimci nekih novih radikalnih grupa koje bi koristile iste ludačke metode.“ Slično piše Badiše nojeste nahrihten (Karlsrue): „Hladnokrvno obezglavljivanje američkog novinara još jednom pokazuje na šta su teroristi spremni. Najvažnije je nekako im podmetnuti nogu.“ Mitelbajeriše cajtung (Regenzburg) beleži da su propagandni snimci brutalnosti itekako pomogli Islamskoj državi: „Islamistima je u pobedama pomagao strah od njihove svireposti.“

„Zapadne demokratije moraju da se suprotstave urušavanju civilizacije i širenju totalitarnog horor-režima – i to ne samo zato što zapadni sistem vrednosti to logično zahteva“, piše ugledni Frankfurter algemajne cajtung. „Islamska država predstavlja akutnu pretnju već nestabilnom Bliskom istoku kao i dugoročnu opasnost za Evropu i Sjedinjene Države. (…) Zbog dosadašnjeg iskustva, slanje američkih i evropskih kopnenih trupa ne dolazi u obzir. Tako Kurdi postaju pešadija Zapada i ispravno je poslati im oružje, uprkos svim rizicima. Suluda je pretpostavka da je krivac uvek onaj ko isporuči oružje.“ Neke rizike pobrojava Pforchajmer cajtung: „Oružje može pasti u pogrešne ruke. Uz to, uloga Kurda u regionu nije jasna, osim kada se bore protiv džihadista. Ali! Nije rešenje sedeti skrštenih ruku. Ako hrišćani, Kurdi i Jezidi ne budu u stanju da se brane, islamisti će ih poklati i još proširiti svoju opasnu moć.“ Landescajtung (Lineburg) dodaje još jasnije: „Ko odbije pomoć progonjenom narodu biće saučesnik.“

Mnogi komentatori na liniji fronta u Iraku vide sukob dva sveta. Tako Veclarer noje cajtung piše da isporuka oružja Kurdima predstavlja odgovor slobodnog i demokratskog sveta neviđenom varvarstvu. Posebno što je u pomoć žrtvama genocida pohitao i Barak Obama, koji je do sada odbacivao belosvetske ratove u koje je Amerikance slao njegov prethodnik. „Isporuka oružja Kurdima je znak ljudskosti. Nemačka, koja je posle Drugog svetskog rata dugo tavorila u senci SAD, ovime je malo odrasla. Konačno.“ Neki će se setiti – sada doduše sve ređe – da je faktički raspad Iraka počeo upravo vojnom misijom Amerike, u kojoj Nemačka demonstrativno nije učestvovala. „Optužbe da su SAD intervencijom 2003. na neki način omogućile sve ovo nisu sada argument za pacifističku pasivnost“, piše Rojtlinger general ancajger. „Podrška kurdskim trupama je moralna obaveza, jer oni su jedini koji mogu da zaustave islamiste – ako budu imali odgovarajuće naoružanje.“

Zidvest prese bavi se nemačkim smernicama koje brane isporuku oružja u krizne regione. „Jednostavna formula, naizgled časna i konsekventna. Tačno je, mašinke i bazuke nikada nisu donele trajni mir, vojna oprema isporučena sa najboljim namerama redovno je završavala u pogrešnim rukama. Ta pitanja mogu ponovo da se postave. Ali svet nažalost nije tako jednostavno krojen, kategoričnost nije uvek razumna.“ Noje vestfeliše fokusira razlike između prodaje oružja i pomoći u oružju: „Da li opskrbiti Kurde u severnom Iraku kako bi mogli da stanu na crtu krvožednim borcima Islamske države? Važeće smernice za izvoz oružja ne daju nam odgovor. Generalno, oružje ne bi trebalo liferovati u konfliktna područja – osim ako to nije u skladu sa nacionalnim bezbednosnim interesima. Imamo li sada posla sa tim osim? Politika izvoza oružja i pomoć u oružju su dve različite stvari. Obe se odnose na vojnu opremu, ali su principi drugačiji. Kod izvoza se radi o kontroli jednog posla – šta privreda sme da prodaje i kome. Kod pomoći u oružju radi se o političko-vojnom cilju: da li je oružje za Kurde odgovarajuće sredstvo kako bi se zaustavila paravojska islamista?“

U Miteldojče cajtungu (Hale) smatraju da je sredstvo pogrešno: „Nemačko oružje mora ostati u rukama nemačkih vojnika. Ovde se pokazuje da je debata o naoružavanju i vojnim misijama zapravo vrzino kolo. Jedan korak inicira sledeći. Mi kao da smo poluzainteresovani i prepuštamo prljavi posao drugima. Argumenti kojima se opravdava isporuka oružja mogu da posluže i za slanje nemačkih trupa u Irak. Moguće da će uskoro to biti neophodno. I šta ćemo onda?“