Kultura – samo ako služi politici | Mozaik | DW | 23.06.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Kultura – samo ako služi politici

Za kulturu u Srbiji ima novca – samo ukoliko zadovoljava partijske potrebe, kažu umetnici sa kojima je razgovarao Dojče vele. Aktuelna vlast nastavlja decenijsko urušavanje kulture koje rezultira duhovnim siromaštvom.

Umetnici i radnici u kulturi u subotu su u Beogradu organizovali protest pod nazivom „Stop uništavanju kulture“, koji bi trebalo da skrene pažnju na „ubijanje kulture u Srbiji“. Protest ukazuje na činjenicu da je za kulturu predviđeno svega 0,62 procenata državnog budžeta, i da je takav odnos vlasti prema kulturi dobar način da se ona totalno uništi. Brojne značajne manifestacije su tako oštećene najnovijom raspodelom sredstava; pozorišni festival Bitef je dobio upola manje novca nego prošle godine, Jugoslovensko dramsko pozorište i Zvezdara teatar novac koji je dovoljan za po jednu predstavu, malo novca je dobio jazz festival u Nišu Nišvil, a Novosadski jazz festival, kao i beogradski likovni Oktobarski salon nisu dobili ni dinara!

Car Konstantin i Niš

Proteklih dvadesetak godina smo bili svedoci da je kultura potrebna samo ukoliko služi politici, objašnjava za DW književnik Filip David. „Para za kulturu, za pozorišne predstave, za izdavačku delatnost, za snimanje filmova, ima ukoliko su oni u službi ideologije ili političkih zahteva. Onda se nađu pare. Ako toga nema, ako su partije postale same sebi dovoljne, onda kultura ide na začelje, iako se zaboravlja da država bez kulture nije samo država koja je ekonomski siromašna nego je i duhovno siromašna.“

Često se kaže da siromašne države, kao i siromašne porodice, malo ulažu u kulturu jer nemaju dovoljno novca. Međutim, Filip David upozorava da je aktuelna vlast potrošila oko 4 miliona evra na proslavu godišnjice Milanskog edikta: „To su pare bačene u vetar zato što je nekome palo na pamet da će to valjda doprineti poboljšanju ugleda Srbije u svetu. I to na jednoj stvari koja je faktički izmišljena, niti je car Konstantin bio vladar u Srbiji, niti ima ikakve veze sa Srbijom osim što se rodio u Nišu. Taj Milanski edikt niko u svetu ne proslavlja poput nas, a mi sve to radimo sa lažnim uverenjem, što je ideološko-politička stvar, da se tako popravlja imidž Srbije u svetu“, dodaje David.

Pozorište u tajkunskom okruženju

Većina pozorišnih kuća je na državnom ili gradskom budžetu, i za njih se sve teže nalazi novac. Srbija ima skupi, nemački model finansiranja pozorišta, kaže za DW dramski pisac Nenad Prokić. Međutim, iako bi voleo da tako ostane, Prokić upozorava da je po ekonomskoj snazi Srbija daleko od Nemačke i da će morati da traži druga rešenja za finansiranje teatra. „Drugi sistem je anglosaksonski, koji će verovatno da zaživi u ovom novom tajkunskom okruženju u Srbiji. Osnovaćeš neko preduzeće ako hoćeš da napraviš pozorišnu predstavu, kao što već moraš da osnuješ preduzeće ako hoćeš da napraviš film. Moraš da nađeš pare, onda odeš i iznajmiš Jugoslovensko dramsko pozorište, i na taj način će se raditi predstave; pa ćeš ili da zaradiš ili izgubiš pare, ali ćeš to da radiš o svom trošku“, kaže Prokić.


Ukoliko se to dogodi, onda bi trebalo ukinuti Ministarstvo kulture, jer nam nije potrebno ministarstvo koje postoji da bi krečilo crkve, ili pravilo kriptokomunističke proslave kao što je ona povodom Milanskog edikta u Nišu, kaže Prokić. Dodatni problem je što te nove realnosti nisu svesni ljudi u srpskim pozorištima. „Nedavno sam bio u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i Ateljeu 212 i tamo je katastrofa. To su kuće koje visoko nose barjak naše kulture i koje zaslužuju orden za ono što su uradile u prošlosti. Ali, ljudi tamo sede i čekaju da se Tito digne iz groba, i da počne da plaća sva ta pozorišta i sve te filmove. To se dogoditi neće.“

Glumac Gordan Kičić za DW ocenjuje kako je sve što se sada dešava plod decenijskog urušavanja kulture. „Novac svakako jeste problem, ali mislim da društvo takođe radi protiv kulture“, kaže Kičić i kao primer navodi da nastavnici, umesto u pozorište, decu iz osnovnih škola organizovano vode u diskoteke i noćne klubove: „Trebalo bi da postoji neka akcija da se podigne svest mladih ljudi da nije ništa strašno otići u pozorište, ili pogledati neku baletsku predstavu. Ništa im se neće desiti, zaista ništa, čak će se možda i zabaviti“, kaže Kičić.

Pisci bez honorara

Dubina krize kulture je vidljiva i u književnosti i izdavaštvu. Tržište je prepušteno privatnim izdavačima, koji se po prirodi stvari bave komercijalnim naslovima, kaže Filip David. Ako govorim iz ugla pisaca, mogu da kažem da u Srbiji nema honorara za pisce i njihove knjige, ističe David: „Vi ste pisac prve kategorije ukoliko ne plaćate da vam se objavi knjiga. A da živite od pisanja – o tome nema govora. Doduše, nikada nisu svi mogli živeti od pisanja, jedan broj pisaca je od toga živeo, ali danas ste vrhunski pisac ako sami ne plaćate da vam se objavi knjiga već to ide na teret izdavača.“

Aktuelni ministar kulture Bratislav Petković je istakao da protesti nisu rešenje, da su zahtevi umetničkih udruženja nerealni, i da je protest trebalo da se desi mnogo ranije, jer je urušavanje kulture počelo pre više od jedne decenije.

Autor: Ivica Petrović, Beograd
Odg. urednik: Nemanja Rujević