Kultura dobrodošlice iza bodljikave žice | Evropa | DW | 16.12.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Smeštaj za potražioce azila

Kultura dobrodošlice iza bodljikave žice

Na kraju bavarskog gradića Bamberga nalazi se prihvatni centar koji bi lako mogao postati primer za to kako će izbeglice i potražioci azila biti ugošćeni u Nemačkoj. Naime, CDU i CSU, žele ovakve prihvatne centre.

Već na ulazu moramo proći pored pretećeg kontrolnog punkta kako bismo dospeli u prostor ograđen ogradom i bodljikavom žicom. Istini za volju treba reći da te mere sigurnosti nisu nove: u Bambergu je bila velika baza američke vojske tako da je sad to čitavo naselje prepušteno izbeglicama, zajedno sa bioskopom prodavnicom i klubom koje su izgradili još Amerikanci.

Ali u dugačkim, svetlo obojenim stambenim zgradama su sada smeštene izbeglice. Nazivi ulica su takođe ostali od Amerikanaca i sve su nazvane po drveću. Na jednom raskršću vitak muškarac u trenerci je video da smo novinari i odmah nam maše i dovikuje: I tell you the Truth! (Ja ću da vam kažem istinu!) Ali u naselju svuda stoje čuvari: dobrodošli u Prihvatni centar Gornje Franačke, a mi prvo imamo službeni obilazak naselja.

7,1 kvadrat po glavi

Stefanu Krugu ne treba ključ da bi nas uveo u jedan stan u prizemlju. Tako je to svuda. „To je zbog sigurnosti stanovnika", objašnjava direktor za poslove s azilantima u okrugu Gornje Franačke. Parket, balkon, kupatilo, WC i mala zajednička prostorija, četiri spavaonice. U kuhinji je i električni bojler: „U većim stanovima ima i po 16 osoba", kaže nam Krug. Na naš komentar da to onda znači priličnu gužvu, odmah dodaje: „Time smo postigli 7,1 kvadratni metar po osobi kako i nalažu smernice Ministarstva za socijalnu zaštitu o zajedničkom smeštaju." To je realnost svake državne službe: ispunjenje smernica. A "smernica" je da u taj centar može biti smešteno preko 3.000 izbeglica, mada ih je trenutno samo oko 1.200.

Ipak, Krug nam tvrdi kako se trude da pridošlicama život učine što podnošljivijim: „Pazimo na homogenost, pazimo na kulturne bliskosti i puštamo da porodice ostanu zajedno."

Sve je halal i sve je tu što treba

Kantina. To je velika hala sa žutim čeličnim nosačima sa koje visi impozantni sistem za ventilaciju. On je i potreban, jer tu istovremeno može da jede oko 1.000 osoba. Baš sve je halal kako i propisuje islam, a po želji može biti i vegetarijanski.

Ne samo u tu, u čitavom naselju je baš sve što nemačka država misli da je potrebno izbjeglicama. Tu se može podneti zahtev za azil, podaci se proveravaju se najsavremenijom tehnikom, uključujući i mobilni telefon. Tu je i ogranak Upravnog suda, baš kao i Ured za strance. U Bloku E je i filijala Ureda za socijalnu zaštitu. Za Kruga je to sve na standardima današnjice: „Ako cilj da se izbeglice smeštaju u velike, centralne prihvatne centre, onda je ovo tu što imamo sigurno odličan uzor za druge."

Kako će biti organizovn smeštaj izbeglica u Nemačkoj u budućnosti, to se još uvek ne zna: ovakvi masovni prihvatni centri su u svakom slučaju želja hrišćanskih demokrata i još više, sestrinskog bavarskog CSU. Takav način smeštaja garantuje nadzor nad ljudima koji teže boljem životu u Njemačkoj – ali i sigurnost od onih Nemaca koji imaju drugačije mišljenje o propagiranoj „kulturi dobrodošlice". Ako zahtev za azil bude odobren, onda izbeglice odavde šalju dalje u mesto boravišta, oni drugi tu čekaju da budu deportovani.

Do dve nedelje je u redu...

Dok se ne formira vlada sve opcije su otvorene. Jer i ovaj centar se pokazao kao nesiguran za stanovnike: sredinom novembra je izbio požar u jednoj od zgrada. Jedna osoba je poginula, petnaestak ih je povređeno. Istraga se još vodi.

Aufnahmeeinrichtung Oberfranken (AEO) in Bamberg (DW/H.Kiesel)

Kantina

Za vreme ručka se Akacijin put, Hrastova i Javorova ulica pune ljudima koji idu u kantinu. Opet nas pronalazi i muškarac u trenerci: „Ja sam Adel iz Kazablanke", predstavlja se. Tu je gadno, žali se. Čuvari su grubi, jelo loše. Dok nam sve to govori, okuplja se grupa mlađih muškaraca, takođe Marokanaca. Svi klimaju i potvrđuju što nam govori Adel. „Mi možemo mnogo toga, dajte nam priliku!" - kaže nam. Priznaje nam da je njegov zahtev za azil odbijen i samo je pitanje vremena kad će biti odveden.

Naravno da je moguće da su nezadovoljnici u prihvatnom centru spremniji da nam kažu svoje mišljenje, a pogotovo oni kojima je zahtev odbijen da su frustrirani i sve vide negativno. Ali šta je tu istina? „Ljudi tu sigurno mogu biti dobro smešteni na dve nedelje", kaže nam Markus Cibart, iz humanitarne organizacije Karitas, takođe u naselju. Ali tu ima ljudi koji ovde moraju boraviti nekoliko meseci i to onda više nije tako prijatno. „Tu ne možete zatvoriti vrata za sobom, tu nema nikakve privatnosti, tu ne možete organizovati svoj život", kaže nam on. U manjim prihvatnim centrima je to ipak lakše. To nije jedini problem. „Morate misliti i da je to veliki izazov za grad sa 70.000 stanovnika kao što je Bamberg." Tu su pre bili Amerikanci, ali ovo je ipak nešto sasvim drugačije.

Autobus pun nevolja?

Stanovnicima prihvatnog centra nije ograničena sloboda kretanja. Uz pomoć gradskih službi, svakog sata kreće zeleni autobus koji vozi do centra grada. Autobus je brzo pun, čuvari prihvatnog centra pregledaju isprave putnika i autobus je brzo s onu stranu bodljikave žice.

U neposrednoj blizini prihvatnog centra jedva da ima domaćeg stanovništva koje želi kontakt as izbeglicama. I u centru Bamberga, poznatog po svojem univerzitetu, slikovitom centru i izuzetnom pivu, došljaci nisu baš dobrodošli. Mnogi stanovnici i vlasnici radnji su se žalili na izbeglice. Statistika kriminala zaista beleži porast sitnih krivičnih dela u toj zoni.

David zato ostaje radije u prihvatnom centru i gleda kako autobus odlazi. „Uglavnom ostajem tu i tu treniram", kaže nam 37-godišnjak iz Gane. Ionako nema novca. Još nije dobio rešenje i još uvijek se nada, mada zna: većina došljaka iz Gane je bila odbijena. „Molim Boga da nemačkoj ekonomiji bude sve bolje, jer želim ovde da živim."

Kadi iz Senegala nam nevoljno prilazi. Ona više nema nikakvih nada: „Tu sam već godinu dana i nisam priznata", kaže nam. „Nisam priznata" znači da njen zahtev za azil nije prihvaćen. Sada samo još čeka na deportaciju, ali to je komplikovano za državljane Senegala. Još komplikovaniji je život takvih „nepriznatih" u ovom prihvatnom centru: oni više ne dobijaju nikakav džeparac, stalno izbijaju sukobi - i as drugim stanovnicima centra i sa čuvarima. „Ne možeš napolje, ne smeš da radiš. To je protraćen život", kaže nam Kadi.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android