Krvava istorija Crvenih brigada

Frakcija Crvene Armije počela je aktivnosti krajem šezdesetih godina. Andreas Bader i Gudrun Enslin podmetnuli su aprila 1968. požar u jednoj robnoj kući u Frankfurt na Majni. Oni su to smatrali nastavkom studentskih protesta i znakom neslaganja sa ratom u Vijetnamu. Državno tužilaštvo ih je optužilo za priomanstvo i ugrožavanje ljudskih života u pokušaju a sud ih je poslao iza rešetaka.

Ensli je prevremeno puštena na slobodu a Badera je iz zatvora oslobodila Ulrike Majnhof. Njih dvoje su ubrzo počeli da okupljaju RAF a svoju oružanu borbu usmerili su, kako su saopštili, protiv imperijalističkog fašističkog sistema Savezne Republike Nemačke, protvi NATOa i vojno-industrijskog kompleksa. Građani i većina levičarskih političara nisu podržali terorizam Frakcije Crvene Armije ali je ona zadržala tvrdu liniju.

Frakciju je privremeno zaustavilo hapšenje Badera, Majnhof i Enslin u leto 1972. Optuženi su za niz bombaških napada i paljevina. Od tog trenutka, međutim, počela je da deluje druga generacija RAF koja je za cilj imala i oslobađanje svojih saboraca. To su, recimo, pokušali da iznude 1975. prepadom na nemačku ambasadu u Štokholmu kada su ubijena dvojica diplomata.

RAF je krvavi vrhunac dostigla 1977. kada je u proleće ubila vrhovnog državnog tužioca Zigfrida Bubaka i dvojicu njegovih pratilaca a u leto predsednika upravnog odbora banke Drzedner bank Jirgena Pontoa. Eskalacija je nastupila u septembru kada je u Kelnu otet predsednik Udruženja poslodavaca Hans-Martin Šlajer. U otmici su ubijeni njegov vozač i dvojica policajaca. Teroristi koje je predvodila Brigite Monhaupt želeli su da Šlajera razmene za 11 svojih saboraca koji su bili u zatvoru.

Država je ostala neumoljiva čak i kada su palestinski teroristi oteli jedan avion Lufthanze kako bi podržali zahteve RAFa. Avion su posle pet dana oslobodile specijalne snage policije a Šlajer je ostao u rukama otmičara koji su ga dan kasnije ubili. Andreas Bader, Gudrun Enslin i Ulrike Majnhof pronađeno su mrtvi su svojim ćelijama u zatvoru u Šturgartu a policija je saopštila da su izvršili samoubistva.

Jedino što je RAF postigla bilo je da je država pooštrila krivični zakon i zakon o krivičnom porstupku. Istovremeno je, mada privremeno, u društvu stvorena klima u kojoj su levoliberlani intelektualci bili napadani zbog navodnih simpatija prema teroristima.

Sledeća generacija Crvene Armije bila je odgovorna za ubistvo direktora Simensa Karl-Hajnca Bekurtsa 1986. i predsednika upravnog odbora Dojče bank Alfreda Herhauzena 1989. Aprila 1992. RAF je saopštila da će privremeno obustaviti napade na predstavnike privrede i države. Godine 1998. izdato je saopštenje da Frakcija Crvene Arnije pripada istoriji.