Kroz kukuruze u Hrvatsku | Evropa | DW | 17.09.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

Kroz kukuruze u Hrvatsku

Otkako je mađarska granica praktično zatvorena, srpske vlasti šalju izbeglice u Hrvatsku. Poslednja tri kilometra, azilanti moraju da prepešače – sa njima je, kroz kukuruze, krenuo i izveštač Dojče velea Nemanja Rujević.

Još prošlog utorka, Šid je bio samo uspavani gradić na granici sa Hrvatskom. I sada, kao i uvek, vozači stoje pored kamiona i razgovorom ubijaju vreme do prelaska na hrvatsku stranu. Radoznalo posmatraju desetine novinara i snimatelja, koji čekaju sa njima – ali daleko nestrpljivije. Jer, novinari čekaju na autobuse sa izbeglicama koji tu dospevaju iz čitave Srbije: sa makedonske granice, iz Beograda i, od nedavno, i sa prelaza u Horgošu, gde im je mađarska policija uz pomoć ograde, biber-spreja i vodenih topova pokazala da nisu dobrodošli.

Pogledajte video 00:29
Trenutno na programu
00:29 min

Nasilje na mađarskoj granici

Kada dva autobusa konačno stignu, među novinarima vri: Ko će napraviti bolje snimke, ko će pre naći izbeglicu koji može da se sporazume na engleskom? Šid je odjednom na naslovnim stranama.

Potraga za kantom za đubre

U gomili premorenih ljudi koji izlaze iz autobusa, Husam al Habali odmah upada u oči. Retka, još neobrijana brada dobro pristaje tom 18-godišnjaku. Nosi ranac i pune su mu ruke – tu je voda, hleb i sardine koje je dobio od lokalnih volontera. Hrana je donirana iz Nemačke. Mladi Sirijac disciplinovano nosi i praznu plastičnu bocu, kao da tu, u poljima kukuruza između dve balkanske zemlje, kontejner čeka samo na njega. „I u Grčkoj sam bacao otpad u kantu. Bili smo na jednom predivnom ostrvu – tamo stvarno ne bi trebalo bacati đubre na ulicu.“

To „predivno ostrvo“ zove se Kos. Husam je tamo dospeo iz drugog pokušaja, krenuvši iz turskog grada Izmira. Prvi put se zamalo udavio. Putujući relativno brzo, za osam dana stigao je od svog rodnog grada Homsa, do Šida. On je student engleskog jezika, putuje sam i zabrinut je za majku i dve sestre koje su ostale u Siriji. Ima i starijeg brata, koji se zove Osama. Husam se nada da je brat još uvek živ.

Naime, slučaj Osame al Habalija privukao je međunarodnu pažnju. Kao mladi novinar, Husamov brat snimao je proteste u Homsu koji su izbili protiv sirijskog režima i usudio se da protivreči zvaničnoj režimskoj propagandi. Zbog toga je pre tri godine uhapšen. Njegova porodica ne zna šta se sa njim desilo. „Trebalo bi da je u zatvoru Sednaja blizu Damaska. Sednaja ima tri paviljona: beli, žuti i crveni. Crveni je najgori – tamo su zatvoreni samo novinari i politički zatvorenici“, priča Husam. Pun nade, pita da li bi iz Nemačke moglo da se preduzme nešto kako bi on ponovo mogao da vidi svog brata.

Angela Merkel u slikama

Die Flüchtlinge an der serbisch-kroatischen Grenze

Slika kancelarke na mobilnim telefonima

Husam ima puno poštovanja za Nemačku. Ima i prijatelje u Berlinu, koji su tamo već godinama. „Možda ću i ja tamo moći da studiram. U Siriji možete da učite, učite i učite, ali na kraju završite u vojsci. Tu ne pomaže ni diploma.“ Čini se da se pomirio sa činjenicom da nikada više neće videti svoju domovinu. Rat će tamo trajati doveka. „Do Sudnjeg dana“, kaže Husam, na trenutak se smejući svojim brigama.

Mladi čovek razmišlja i o tome zašto Nemačka prima toliko mnogo izbeglica u poređenju sa drugim evropskim zemljama. „Amerikanci žele samo naftu i sirovine iz Persijskog zaliva i sa Bliskog istoka. Nemci takođe žele da nešto kontrolišu, ali za njih su to emocije. I to im polazi za rukom“, kaže on i vadi telefon iz džepa. Na ekranu se pojavljuje kancelarka Angela Merkel na fotografijama sa nemačkom zastavom ili orlom, uz izjave ljubavi na arapskom i nemačkom. „Mnogi Sirijci imaju njenu sliku na Fejsbuku ili je koriste kao pozadinu na mobilnim telefonima“.

Ali Husam dobro zna i za ljude koji pale domove za izbeglice i psuju došljake. „Oni misle da im nismo potrebni. Ali mi naporno radimo i učimo i sigurno ćemo i Nemačkoj biti od koristi.“ Osim toga, čuo je da u Nemačkoj nema mnogo stanovnika.

„Koliko ljudi živi tamo“, pita. „Oko 80 miliona“. „Toliko? Ali ta zemlja je ogromna, zar ne?“

Biće sve u redu“

Dok krećemo drumom prema Hrvatskoj, Husam drugima nudi svoju vodu. Sunce prži, ali to za njega nije problem. Ne brine se ni zbog minskih polja zaostalih od rata. „Bog će nam pomoći“, kaže. Hiljade neočišćenih mina pokrivaju 500 kvadratnih kilometara u Hrvatskoj. To su svedoci raspada Jugoslavije. Husam je već čuo ime te zemlje koje više nema: „To je bio deo Velike Rusije, zar ne?“ Ipak, pažljivo sluša o ratu Srba i Hrvata koji se završio pre nego što je on rođen.

Za samo nekoliko minuta postaje jasno da Husam i druge izbeglice ne moraju da se plaše mina. Sreću nasmešene policajce iz Hrvatske. Jedna žena kaže da dolaze iz Kameruna, jedan od policajaca seća se svog omiljenog fudbalera. „Kamerun? Samuel Eto!“ Muškarac sa porodicom pita šta će sada biti. „Ne brinite, biće sve u redu“, uverava ih policajac na engleskom jeziku.

Hrvatska policija pretvorila je haos u red za manje od 24 časa. Sada izbeglice ne moraju da žure kroz kukuruze, već putem, pravo prema policiji. Snage bezbednosti su samo u sredu popodne tu dočekale na stotine migranata. U pozadini je veliki broj policijskih transportera kojima se izbeglice prevoze u obližnji Tovarnik. Tamo ih registruju i voze dalje do nekog od malobrojnih centara.

Husam al Habali ne zna šta da očekuje u Hrvatskoj. Najviše bi voleo da odmah ode u Austriju. Ne uzrujava se kada čuje da mora da prođe i kroz Sloveniju. Za njega je to samo još jedna od etapa na putu.

DW.COM

Audio i video