Kriza u Turskoj

Erdogan nije dobro obavio premijerski posao, iako ima dvotrećinsku parlamentarnu većinu. Erdogan se, ne pokušavajući da pridobije širu podršku za svoje planove, upustio u odmeravanje snaga sa političkim protivnicima i sa vojskom, koja sebe vidi kao čuvara striktnog razdvajanaja države od religije. Moglo se predvideti da će predsednik Ahmet Nedžet Sezer odbiti primenu ustavne odredbe o izboru predsednika, ali ne i to da Erdogan sa svojim planovima naidje na još veći otpor od očekivanog. Dobar premijer bi morao da predvidi ove tenzije i poštedi zemlju od razmirica, čak i ako tome pristupa demokratski.

Erdoganova Stranka za jednakost i razvoj je trebalo da sačeka 22. jul, dan za referendum, pre nego pokuša da uvede predsednički sistem i time oslabi parlament i Vladu. Umesto toga polarizacija je još jednom dovela u prvi plan vojsku kao spasioca u nevolji. U medjuvremenu odlukom Generalštaba zatvorena su sva vojna odmarališta, i to 4 dana pre i posle izbora, a podoficiri su pozvani na glasanje. Time je poslat signal i laicistima da planiraju odmor tako da se ne kosi sa datumom izbora. Ako Erdogan ponovo sa velikom većinom udje u parlament, ništa mu neće stajati na putu da postane demokratski izabran predsednik.

Turskoj je potreban savez svih demokrata bez obzira na stranačku pripadnost. Ali Erdogan je propustio da to realizuje.

Najkasnije od pobede Sarkozija na predsedničkim izborima u Francuskoj, opadaće broj država Evropske Unije koje žele ulazak Turske u Evropsku Uniju pod Erdoganovim vodjstvom.