Krivica i odgovornost | Evropa | DW | 22.06.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

Krivica i odgovornost

Nemci nisu zaboravili napad na Sovjetski Savez od pre 75 godina, čak ni oni rođeni mnogo kasnije. Iz takve nemačke istorije proističe odgovornost, ali ne i otvoreno prihvatanje kada se krši zakon, smatra Feliks Štajner.

Praktično ne postoji nijedna velika nemačka porodica koja nije izgubila bar jednog svog člana u Rusiji. I sve dok je generacija vojnika sa prve linije fronta bila živa, taj rat je bio tema razgovora na svakom porodičnom okupljanju. Meni, koji sam rođen posle rata, ostaće zauvek sećanje na rukovanje s mojim deda-ujakom Rihardom: osakaćena ruka sa samo dva i po prsta – posledica ruske zime 1941.

Problem svih tih porodica je tradicija sećanja: ona nikad nije bila potpuna zbog toga što su se koncentrisale na sopstveno stradanje u ratu i zarobljeništvu. To da je taj rat – za razliku od pohoda u drugim delovima Evrope – od samog početka namerno bio zločinački, gotovo niko od očevidaca nije tematizovao. Nije se govorilo o sistematskom oduzimanju stoke i žitarica, što je značilo sigurnu smrt civila. I nije se govorilo o doslovnom crkavanju miliona sovjetskih ratnih zarobljenika.

Ipak, ti nedostaci u kolektivnoj svesti Nemaca odavno su ispravljeni: nema udžbenika istorije za srednje škole u kojem nije odštampana i u kojem se ne razmatra tzv. „Komesarsko naređenje“ nemačkog Vermahta (naređenje da se svaki zarobljeni sovjetski komesar strelja, prim.red) – jasno kršenje međunarodnog ratnog prava. Isto tako, svaki poluobrazovani Nemac zna da od 22. juna 1941. nije vođen samo rat protiv jednog političkog sistema ili jedne zemlje, već rat protiv svakog pojedinačnog pripadnika „niže rase“, kako su nacisti klasifikovali stanovnike Sovjetskog saveza.

Steiner Felix Kommentarbild App

Feliks Štajner, DW

Imajući u vidu tu istorijsku pozadinu, čak i nakon više od 25 godina, i dalje je pravo čudo da je 1990. bivši Sovjetski Savez dao svoj blagoslov za ujedinjenje Nemačke. Njihovo 'NE' ljudski bi bilo i više nego razumljivo. Verovatno je to bila stvar uzajamnog poverenja dvojice lidera – Mihaila Gorbačova i Helmut Kola. Njih dvojica su kao mladići i sami preživeli Drugi svetski rat i znali su šta odgovorni političari ne smeju ponovo da urade svojim narodima.

Posledica nemačke istorije je odgovornost – ko to od političara bilo koje stranke u ovoj zemlji ne bi mogao da zna? Prvo, odgovornost da se održava sećanje na istorijske nepravde. Drugo, da se prema žrtvama nemačke agresije uvek nastupa svesno i sa znanjem o onome što se dogodilo. Jer, isti ožiljci koje je taj rat ostavio u nemačkim porodicama, postoje logično i u ruskim, ukrajinskim, beloruskim porodicama – i to mnogo većih razmera. I upravo zato Nemačka sa svoje strane nikada neće prekinuti kontakt sa Moskvom. Jer, politička rešenja se moraju naći za konferencijskim stolom, a ne na bojnom polju.

Istorijska odgovornost ne znači da se prihvata svako otvoreno kršenje zakona i da svaka provokacija ostaje bez reakcije. Ne, jer Nemci su iz nacističke ere naučili: protiv kršenja zakona se mora boriti odmah, a ne tek kada je već kasno. Jednostavno smirivanje situacije ne sprečava rat – samo ga odlaže.

DW.COM

Reklama