Krematorijum, supermarket, dva kupleraja | Mozaik | DW | 10.03.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Mozaik

Krematorijum, supermarket, dva kupleraja

U bioskope stiže film „Pozdravi iz Fukušime“ nemačke rediteljke Doris Deri, sniman na originalnim lokacijama u okolini havarisane nuklearne elektrane. U intervjuu za DW Deri govori kako je doživela snimanje filma.

Dojče vele: U Vašem novom filmu mlada Nemica putuje u oblast pogođenu katastrofom kako bi pronašla sebe. Vi ste i sami putovali u Fukušimu samo šest meseci nakon havarije 2011, a kasnije ste se vratili s filmskom ekipom. Koliko se krajolik promenio od Vaše prve posete?

Doris Deri: Najgore je što zapravo otada ništa nije urađeno, osim što je teren očišćen i ruševine uklonjene. Ali ostao je prizor od 500 kilometara potpuno opustošene zemlje. Često se zaboravlja da su se u tom delu u dvadeset minuta odigrale tri katastrofe: zemljotres, cunami i havarija na nuklearnom reaktoru. Tokom prve posete upoznala sam evakuisane u prinudnim smeštajima – i danas su tamo gde su bili tada. Ni tu se ništa nije promenilo.

Berlinale 2016 Doris Dörrie

Doris Deri: Bizarnih sedam nedelja snimanja

Neki od njih, uglavnom starije žene, pojavljuju se i u filmu.

Da, to je bilo sjajno. Bilo je zaista dirljivo i simpatično što su želele da učestvuju i bile čak i zahvalne zbog toga. Tim evakuisanim ljudima nije toliko važan film već činjenica da smo mi bili tamo i uneli malo živosti.

Snimali ste na originalnim lokacijama u Fukušimi, često svega nekoliko kilometara od reaktora. Kako ste uopšte uspeli da tamo okupite filmsku ekipu?

Isprva sam se bojala da idem u zabranjenu zonu, nisam ispuštala Gajgerov brojač iz ruke i, naravno, dugo sam istraživala pre nego što sam krenula na put. Na kraju me je jedan stručnjak za zračenje opširno savetovao jer nisam htela da vodim filmsku ekipu i glumce tamo sve dok nisam mogla da garantujem da se nikome ništa neće desiti, uključujući i mene.

Milisiverti, mikrosiverti, bekereli i ostale jedinice radioaktivnosti…

…da, ponovo sam naučila i razlike između pojedinih jedinica. Znala sam ih zapravo zbog Černobilja, ali sam ih bila zaboravila. I osim toga sam mnogo naučila, recimo da je zračenje u vazduhu jednako kao u Minhenu. Da tlo ostaje ozračeno čak i kada se ukloni kontaminirani sloj zemlje i onda spakuje u plastične vreće koje jednostavno bivaju ostavljene tu.

Tokom snimanja je ekipa živela upravo s tim radnicima koji su uklanjali kontaminiranu zemlju. Kako ste doživeli taj period?

To je zaista bilo bizarno. Naš „hotel“ se sastojao od kontejnera u kojima su živeli i nadničari koji su doputovali iz svih delova države kako bi na tih 500 kilometara skinuli po 15 santimetara zemlje. Pored tog „hotela“ postojao je jedan krematorijum, dva kupleraja i jedan supermarket – inače ništa, kao mesečeva površina. Ta sudbinska zajednica tokom sedam nedelja snimanja bila je veoma bizarna, ujutru su radnici s bagerima odlazili da rade, a mi smo išli ka sledećem setu.

Berlinale 2016 Filmszene Grüße aus Fukushima

Mari i Satomi u sceni iz filma „Pozdrav iz Fukušime“

Kako ste doživeli stanovnike te „mesečeve površine“?

Ljudske tragedije su jasno mogle da se vide, i kod radnika, ljudi u prinudnim smeštajima ili kasirki u supermarketu. Tragedije se osećaju, teške su čak i pet godina od katastrofe.

U „Pozdravima iz Fukušime“ pričate o neobičnom prijateljstvu dve jake, ali vrlo različite žene od kojih je jedna gejša. Ko je bio inspiracija za taj lik?

U Njujork tajmsu sam čitala o gejši Cujako Ito iz Kamaišija koja je živela u jednom privremenom smeštaju i bila zabrinuta da će njena pesma – Ribareva pesma – umreti sa njom. Naime, svaka gejša ima svoje malo kulturno nasleđe i svoju muziku. Zato su tri mlade gejše iz Tokija otputovale do nje i naučile njenu pesmu. Ito nije inspiracija samo za moju glavnu junakinju već se u filmu pojavljuju i tri mlade gejše, a važnu ulogu ima i predavanje jedne pesme.

Film Grüsse aus Fukushima

Rediteljka i glavne glumice u Fukušimi

Fascinirani ste japanskom kulturom. Do sada ste u Japanu snimili četiri filma. Zašto baš tamo?

Kada bih samo to mogla tačno da znam… mislim da se radi o velikoj ambivalentnosti između osećaja bivanja „sasvim kod kuće“ i „sasvim daleko“. Obe stvari se događaju istovremeno, to doživljavam kao veoma jak impuls i uzbuđenje.

Da li su Nemci i Japanci ponekad slični?

Ima mnogo veoma jakih veza. Recimo ta suspregnutost koju osećamo i mi Nemci. Ili iracionalna nota koja povremeno izbija na površinu u kulturi i muzici. Naravno, ima mnogo stvari koje su sasvim različite, koje ne mogu da razumem ni nakon 25 putovanja u Japan. Stvari koje su mi strane i ostaju mi strane. Volim to strano, obogaćuje me.

*Film „Pozdravi iz Fukušime“ počinje da se prikazuje u nemačkim bioskopima u četvrtak (10. mart). Govori o mladoj Nemici čija se veza raspala i koja odlazi u region Fukušime kako bi pomogla nakon katastrofe. Tamo razvija tesno prijateljstvo s japanskom gejšom. To je četvrti film koji rediteljka Doris Deri (1955) snima u Japanu. Deri je do sada snimila tridesetak filmova, osim toga inscenira operu, piše romane i knjige za decu.