Kraj nemačkog mita o „čistom“ Vermahtu | Politika | DW | 09.05.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Intervju

Kraj nemačkog mita o „čistom“ Vermahtu

SS je bio grozan, a Vermaht čist? Legenda o nedužnom Vermahtu, bila je jedna od velikih laži Nemačke. 75 godina od završetka Drugog svetskog rata tome je kraj, kaže istoričar Hanes Her.

Pančevo, 22.april 1941.

Pančevo, 22.april 1941.

DW: U Nemačkoj je dugo postojao mit o „čistom" Vermahtu. Privatno bi to moglo da se svede na - „moj deda je bio u redu". Zašto je ovakav narativ mogao da se održi tako dugo?

Hanes Her: U zločinima Vermahta učestvovali su milioni vojnika Vermahta, za razliku od otprilike 250.000 SS-ovaca koji su bili odgovorni za Holokaust. Sećanje na Holokaust je u Nemačkoj funkcionisalo. Ali otpor u društvu je bio mnogo veći kada se radi o deset miliona nemačkih vojnika na Istočnom frontu, gde su ubili više od 26 miliona Sovjeta. Svako je imao trojicu, četvoricu, petoricu rođaka koji su u tome učestvovali.

Drugi faktor je hladni rat. Amerikancima je očajnički trebala Zapadna Nemačka kao siguran saveznik na granici sa Istočnim blokom. Glavni zapovednik američkih okupacionih snaga u Nemačkoj i kasniji američki predsednik, Dvajt Dejvid Ajzenhauer, javno se zakleo rekavši da se mora praviti razlika između Hitlerove klike i Vermahta i da nemački vojnici nisu izgubili svoju čast. Te izjave su dovele do puštanja generala Vermahta iz savezničkih zatvora. Takva slika se godinama negovala u Bundesveru koji su podigli bivši oficiri i generali Vermahta.

Na primer, književnik Hajnrih Bel je 1948. napisao radikalno antiratni roman, čija se radnja odvija na Istočnom frontu, koji međutim nije objavljen. Ni novela Zigfrida Lenca „Preletač" (Überläufer) iz 1952. takođe nije smela da se objavi. Erih Marija Remark je morao potpuno da preradi novelu „Vreme života i vreme smrti", i onda je prepusti lektoru. I filmovi su ponovo sinhronizovani i prepravljani, poput „Kazablanke": lik borca pokreta otpora postao je norveški nuklearni fizičar.

Sve je učinjeno kako bi se pokazalo kao - Vermaht je samo ispunjavao svoju patriotsku dužnost i to morao da plati milionima žrtava.

Izložba o Vermahtu, 1998.

Izložba o Vermahtu, 1998.

I vi ste imali ulogu u razotkrivanju mita o čistom Vermahtu - kao direktor izložbe fotografija o Vermahtu pre 25 godina. Tada su široj nemačkoj javnosti prvi put pokazani ratni zločini koje su tokom Drugog svetskog rata počinile regularne nemačke oružane snage. Kako danas gledate na tu izložbu?

To je bila prekretnica. Bilo je istoričara koji su i pre toga svojim istraživanjima prekinuli ćutanje: Manfred Meseršmit 1969. o nacifikaciji Vermahta i Kristijan Štrajt 1978. o ubistvu 3,5 miliona sovjetskih ratnih zarobljenika.

Ali našom izložbom je postignuto mnogo više, jer smo na tri primera pokazali kako se to dešavalo: svakodnevno ubijanje na fotografijama koje su vojnici Vermahta napravili na mestu zločina. To je bilo sve od čega se sastojala izložba. Ubice, saučesnici i svedoci na fotografijama su sami ostavili tragove o onome što se desilo.

Prvobitno je bilo predviđeno da ova izložba traje samo šest meseci na hamburškom Institutu za društvena istraživanja. Kako je vreme prolazilo materijala je bilo sve više. Izložbu su počele da traže sve moguće institucije. Tako je izložba o Vermahtu postala putujuća izložba, što na početku nije bilo planirano.

Pred streljanje, Kragujevac, 21. oktobar 1941.

Pred streljanje, Kragujevac, 21. oktobar 1941.

Rekli ste da su na izložbi prikazana tri primera. Koja?

Prvi je Belorusija, deo Sovjetskog Saveza koji je najviše stradao i gde je bilo najviše žrtava. Zatim Srbija, tadašnji vojni okrug Beograd. Treći primer je nemačka 6. armija: bila je to kolektivna biografija jedne armije Vermahta koja je poražena u Staljingradu, i koja je čak i u 70-im godinama predstavljana kao „armija žrtava". Iz ova tri primera moglo se saznati puno toga: o onome šta su radili i o mentalitetu trupa, od Generalštaba do običnih vojnika.

Fotografije su dovele do toga da je na izložbu dolazilo bezbroj ljudi, neki s foto-albumima kako bi tražili rođake koji se nisu vratili iz rata. Ili da bi našli rođake, muškarce koji nisu ispričali šta se tada događalo. Velika istorija se odjednom pretvorila u ogromnu priču o porodičnim sudbinama.

Izložba je pronašla put do ljudi jer je bila toliko provokativna da su oni počeli da razgovaraju o tome, otvorena je kritička diskusija. Možda je to bila jedna od odlučujućih tačaka izložbe: to što je razbijeno ćutanje i tišina, koja je bila tako duboka.

Kragujevac, 21. oktobar 1941.

Kragujevac, 21. oktobar 1941.

Na izložbi su prikazani događaji sa istoka i jugoistoka Evrope. Da li je bilo razlike u ponašanju Vermahta i vođenju rata na Istoku i Zapadu Evrope?

Apsolutno. Ratni pohod na istoku je bio „rat do uništenja" (Vernichtungskrieg). Takvog rata nije bilo ni protiv Francuske, ni protiv Danske, ni protiv Norveške. Tamo se radilo o sticanju određenih zona uticaja ili o aneksiji.

Ali na područjima, gde su protivnici bili slovenski narodi, razvijen je oblik rata, koji pre toga nije postojao: rat do uništenja”. Tu se nije radilo o osvajanju teritorija ili stvaranju sfera uticaja, već o uništenju tih društava.

Sovjetski Savez je bio centar tih slovenskih država, čiji su se narodi smatrali nižom rasom ljudi (Untermenschen, koji mogu da budu robovi arijevcima, gospodarskoj rasi, prim ur.).

Jedan drugi argument je bio da slovenske države često imaju jevrejske vlade. (za naciste, Jevreji nisu bili vredni života, Unwertes Leben, prim ur.) Zato je tamo razvijen model koji je imao za cilj uništenje stanovništva.

Smederevska Palanka, 20. avgust 1941.

Smederevska Palanka, 20. avgust 1941.

U kojoj meri je Vermaht bio uključen i u Holokaust?

Još pre početka rata se stalno govorilo da se jevrejski boljševizam mora razbiti – a isto je važilo i za manje slovenske države koje su bile pod „jevrejskim uticajem". To je bila osovina propagande. Pred početak rata postojala je naredba, koja je glasila: „Svi komesari, svi članovi bivše sovjetske vlade i uprave i svi Jevreji su neprijatelji nemačkog naroda i moraju biti istrebljeni.”

Sa Vermahtom bi onda u te zemlje umarširale tri operativne grupe esesovaca (SS) i službe bezbednosti. Te grupe je Vermaht prihvatio veoma drugarski i one su mu bile logistički podređene. Oni su takođe određenim oficirama morali unapred davati informacije o planiranim akcijama, kako ne bi došlo do kolizije sa vojnim operacijama.

Mnogo pre progona Jevreja u fazi takozvanog „konačnog rešenja" (Endlösung) - zadatak tih operativnih grupa bio je da prvo streljaju jevrejsku inteligenciju, zatim sve muškarce Jevreje, a kasnije sve žene i decu. To je bio Holokaust na terenu sa puškama i mitraljezima – ne ubiijanje u koncentracionim logorima s otrovnim gasom. Na ovaj način je ubijeno tri miliona Jevreja u Sovjetskom Savezu uključujući i prethodno anektiranu istočnu Poljsku.

Tog Holokausta nema u našoj kulturi sećanja. U našem sećanju su evropski Jevreji, deportacije i gasne komore u okupiranoj Poljskoj. Ja to nazivam asimetričnim odnosnom prema ratu: Jednih se sećamo jer je u zločine umešan manji broj Nemaca. Na druge se ne podseća jer su u tim zločinima učestvovali milioni rođaka. Sve u svemu, to je mračno i još uvek nerešeno pitanje sećanja, na nivou države i privatno.

Marš zarobljenika iz Beograda u Požarevac, 1941.

Marš zarobljenika iz Beograda u Požarevac, 1941.

Nije li upravo zbog toga, danas 75 godina od kraja rata, potrebna još jedna izložba o zločinima Vermahta u Drugom svetskom ratu? Pogotovo kad se ima u vidu društvena i politička klima u Nemačkoj?

Zaista nam je potrebna treća izložba o Vermahtu. Sada bi moralo biti moguće da se ponovo organizuje. Ali to bi trebalo da bude stalna izložba, poput Memorijalnog centra ubijenim Jevrejima u Berlinu. Tada bismo mogli reći: Da, imamo mesto koje se može posećivati sa školom ili privatno. Posebno s obzirom na činjenicu da danas u Nemačkoj neonacisti otvoreno nastupaju sa nacističkim simbolima a u Bundestagu postoji stranka, čiji predstavnici kažu da Nemačka može biti ponosna na Vermaht i da nacističko doba predstavlja samo „ptičji izmet u nemačkoj istoriji”.

Hanes Her

Hanes Her

Mora se stvoriti svest: Da, naši preci su se borili i na istočnom frontu i bili su umešani u zločine. To bi onda ostalo ukorenjeno u porodičnom sećanju. A bilo bi neohodno i zbog žrtava, kojih se do danas ne sećamo i ne odajemo im počast. Jer, na primer, polovina sovjetskih ratnih zarobljenika je ubijena. Ta krivica i to priznanje krivice se mora dokumentovati. Tek nakon toga može uslediti nešto poput razumevanja ili pomirenja. Toga do danas nema.

Hanes Her je nemački istoričar i bio je direktor izložbe o Vermahtu koja je između 1995. i 1999. prikazana u 34 grada i koju je videlo oko 900 000 posetilaca. Za ovo postignuće, Hanes Her je u ime organizacionog tima izložbe 1997. godine dobio medalju Karl fon Osjecki.

DW.COM

Reklama