Kraj Drugog svetskog rata: Pouke iz prošlosti | Politika | DW | 08.05.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

75. godišnjica

Kraj Drugog svetskog rata: Pouke iz prošlosti

Nacistička Nemačka kapitulirala je 8. maja 1945. godine. Ova 75. godišnjica okončanja Drugog svetskog rata u Evropi, pada u vreme kada je kultura sećanja potrebnija nego ikad.

Tog popodneva 30. aprila 1945, dok je Crvena armija jurišala na centar Berlina, Adolf Hitler je za sebe video samo jedan mogući izlaz. Nije želeo da im živ padne u ruke i tako podnese račun za svoju zločinačku megalomaniju. Nacistički diktator i Eva Braun, s kojom tek što se venčao, počinili su samoubistvo u „firerovom bunkeru", 12 metara ispod zemlje. Poslednji sledbenici spalili su njihova tela i sahranili ostatke kod ulaza iz bunker.

Brutalne promene u svetu

Ali kraj Hitlerove „HIljadugodišnje imperije" zapečaćen je tek 8. maja. Tog dana generali Vermahta potpisali su bezuslovnu kapitulaciju Nemačke. Time je okončan Drugi svetski rat u Evropi, koji je započeo invazijom Nemačke na Poljsku 1. septembra 1939. Rat je u Aziji trajao još nekoliko meseci, do kapitulacije Japana 2. septembra 1945. Procenjuje se da je tokom rata stradalo više od 60 miliona ljudi. Lice sveta deformisalo se na najbrutalniji mogući način.

Keitel unterschreibt Kapitulationsurkunde

Feldmaršal Kajtel potpisuje kapitulaciju

Mnogi gradovi bili su u ruševinama – i u Nemačkoj, zemlji odgovornoj ne samo za početak rata, već i za genocid u koncentracionim logorima motivisan rasnim ludilom. A nemačko stanovništvo? Da li se osećalo poraženo ili oslobođeno od nacističke vladavine? „Neposredno nakon 8. maja uopšte nisam razmišljao da li smo poraženi ili oslobođeni", opisao je pokojni visokopozicionirani političar Socijaldemokratske partije Nemaèke (SPD) Egon Bar. Snimak te njegove izjave kao svedoka vremena nalazi se na internet-portalu bonskog muzeja Kuća istorije. „Naravno da smo poraženi, šta drugo. Ali smo i oslobođeni. I jedno i drugo nam se dogodilo. Ali to nam i nije bilo važno, već to što smo preživeli. To je bilo najvažnije!"

Nakon rata – borba za opstanak

Većina preživelih možda i jeste razmišljala kao Egon Bar, ali bezbroj njih ostalo je traumatizovano: muškarci zbog učešća u ratnim operacijama, 800.000 do dva miliona žena zbog silovanja koje su izvršili pre svega sovjetski vojnici. Tačne brojke danas se više ne mogu utvrditi.

Skoro četrnaest miliona ljudi je izbeglo ili je raseljeno s nemačkog istoka i srednjeg istoka. Poražena i uništena Nemačka morala je da ih integriše. To je iskustvo koje je svedoke tog vremena učinilo senzibilnim za situaciju u kojoj se danas nalaze izbeglice.

Nemcima je zazvonio takozvani „nulti čas" – bio je to početak borbe za opstanak neposredno nakon rata. Preostalu energiju usmerili su u napornu obnovu. Raščišćavanje ruševina bilo bi gotovo nemoguć poduhvat bez žena – „žena iz ruševina" (Trümmerfrauen), kako su ih zvali. Pod tim imenom su ušle i u legendu. Ali Nemci uklanjaju još nešto: ruševine prošlosti. To je vreme zaborava i potiskivanja sopstvene krivice za rat. Računalo se samo ono što je sada i samo ono ovde. Za suočavanje sa prošlošću još uvek nije bilo proteklo dovoljno vremena, za to je nedostajalo i volje i snage.

Žene raščišćavaju ruševine

Žene su nakon rata obnovile Nemačku

Kamen-temeljac Hladnog rata

Nad Nemcima je visilo zastrašujuće pitanje: kako će se Savezničke sile odnositi prema njima? Na konferencijama u Teheranu i na Jalti, Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija i Sovjetski Savez razgovarali su o sudbini poražene Nemačke. Na poslednjoj konferenciji u julu 1945. u Potsdamu kod Berlina, sporazum je konačno postignut.

Churchill, Truman i Stalin

S leva: Čerči, Truman i Staljin na konferenciji u Potsdamu

Takozvana „velika trojka" svom bivšem smrtnom neprijatelju pružila je šansu da ponovo postane deo međunarodne zajednice – uprkos svim rezervama. Odbačeni su neki raniji predlozi po kojima je trebalo da se Nemci pretvore u narod koji se isključivo bavi poljoprivredom.

Ali to je imalo i svoju cenu. Nemačka je morala da plati reparacije i podeljena je na okupacione zone. Iz tih zona, na zapadu je nastala federativno uređena Savezna Republika Nemačka, a na istoku socijalistička Nemačka Demokratska Republika, zavisna od Sovjetskog Saveza.

Istovremeno, Potsdamska konferencija označila je i početak pokera moći između zapadnih sila i Sovjetskog Saveza. Za nekoliko godina počeće i Hladni rat. S obzirom na taj nadolazeći sukob, 3. aprila 1948. Sjedinjene Države pokrenule su tzv. Maršalov plan, četvorogodišnji, gigantski program ekonomskog podsticaja za zapadnu Evropu. U taj plan uključena je i Zapadna Nemačka.

Od diktature, do demokratije

„Između 1945. i 1949. dve su stvari bile posebno važne za Nemačku. Prvo, Nemci su morali da prihvate poraz, što je mnogima bilo veoma teško. Drugo, morali su da se pripreme za novi način života – i kao nacija i kao politička celina", kaže za DW publicista i istoričar Florijan Huber.

On podseća na dugogodišnje ispiranje mozga nacističkom propagandom, ali je istovremeno uveren da su „iskustva iz vremena Hladnog rata, pre svega zapadnonemačkom društvu, olakšala da prihvati da pripada zapadnom svetu". Tome je, dodaje, doprinelo i „usvajanje novog demokratskog ustava, koji imamo i danas".

Spoljna politika Savezne Republike Nemačke rukovodila se principima dobre volje i saradnje. Kada je reč o vojsci, dogodila se radikalna promena: Bundesver je građen kao odbrambena vojska. Njegovo angažovanje u inostranstvu politika je omogućila tek nakon 1990, a i to je moguće tek nakon duge rasprave i pod strogim uslovima. Ujedno, većina tih angažmana je logističke prirode.

Savezna Republika, kao i kasnije ujedinjena Nemačka, posvećene su evropskom ujedinjenju. Istorijska odgovornost za Holokaust i bezbednost Izraela delovi su državne dokrine. Nemačka se zalaže za osnovne vrednosti, kao što su sloboda, demokratija i ljudska prava.

Brant u Varšavi

Istorijskoi klečanje - Brant u Varšavi 7. decembra 1970.

Tamna strana novog nacionalnog ponosa

Politički i društveno, Nemačka je veoma sporo izlazila iz senke svoje nacističke istorije. Suočavanje s prošlošću na Zapadu je počelo tek 1960-ih. Decenijama nakon završetka rata, za većinu Nemaca se teško moglo reći da su ponosni na svoju zemlju. To se promenilo tek nakon mirnog ujedinjenja 1990. godine: postepeno su se poistovećivali sa svojom nacijom, a od Svetskog prvenstva u fudbalu 2006. i Nemci u svojoj zemlji mašu nacionalnom zastavom i sa samopouzdanjem pevaju svoju himnu.

Međutim, kako pokazuju ankete, opšte znanje o Drugom svetskom ratu i nacističkoj eri postepeno opada, posebno među mlađima. Istovremeno, duhovi prošlosti nikada nisu u potpunosti nestali. Naprotiv – o tome svedoči i povećan broj napada i različitih aktivnosti desnih ekstremista. Mnogi političari optužuju desničarsko-populističku stranku Alternativa za Nemačku (AfD) da je „duhovni pokretač" svega toga.

Političari AfD-a oštro odbacuju takve tvrdnje, ali ujedno redovno izazivaju ogorčenje svojim provokativnim izjavama. Oni već dugo vode borbu za kulturu sećanja, poput njihovog bivšeg lidera, a danas počasnog predsednika stranke Aleksandera Gaulanda, koji je 2018. izrekao onu mnogo puta citiranu rečenicu: „Hitler i nacisti su samo jedan brabonjak u više od hiljadu godina uspešne nemačke istorije".

Borba za kulturu sećanja

Ili recimo predsednik pokrajinskog ogranka AfD-a u Tiringiji Bjern Heke. On je berlinski spomen-kompleks posvećen Holokaustu u januaru 2017. nazvao „spomenik sramote". Govori o „glupoj politici suočavanja". To očigledno nije nanelo štetu njegovoj partiji. Ona već godinama osvaja glasove na izborima, uprkos tome – ili možda upravo zbog toga što testira granice onoga što se može izgovoriti. „Moramo biti sasvim svesni da AfD danas predstavlja značajan deo nemačkog društva", kaže istoričar Florijan Huber.

AfD je tu da ostane. „Sigurno je da ćemo biti svedoci duge i teške borbe između onih koji insistiraju da se sa podsećanjem na nauk iz prošlosti i dalje nastavi, i onih koji žele da to poglavlje nemačke istorije jednom zauvek zatvore."

Kancelarka Angela Merkel i više je nego svesna svega toga. Šestog decembra 2019. iznela je svoj stav o kulturi sećanja – i to na mestu koje prikazuje zločine nacista kao nijedno drugo: u Aušvicu, nekadašnjem nemačkom koncentracionom logoru u Poljskoj. Tokom svoje prve i veoma zapažene posete, izjavila je: „Nikada ne smemo zaboraviti. Nikada se ne može podvući crta i ne može biti relativizacije". Po tom pitanju iza kancelarke stoji ogromna većina građana nemačke. Prema istraživanjima, oni i dalje osećaju moralnu odgovornost za istoriju svoje zemlje.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Reklama