Kragujevac – gitara od bronze

Kragujevac je u moj život ušao zvukom koji me je naelektrisao. Voditelj na radiju objasnio je da je reč o stvari koja se zove „Ulazak u harem". Kragujevačka grupa Smak. Posle tog leta, sredinom sedamdesetih, postaću gimnazijalac. Jednom za svagda zapamtio sam nadimak brzoprstog gitariste – Točak.

Nekoliko godina kasnije kao maturant tuzlanske gimnazije na ekskurziji, izašao sam iz autobusa i suočio se sa kamenom pticom slomljenog krila u Šumaricama. To je bila modernistička vizuelna dopuna „Krvave bajke" Desanke Maksimović. Inače, od mog detinjstva svuda oko mene su bili proizvodi iz Kragujevca – Zastavini četvorotočkaši. Kragujevačka fabrika je Jugoslovene učinila mobilnim.

I na časovima istorije Kragujevac je umeo da zablista svojim značajem. Onda ga dugo nije bilo u mom životu, sve dok nedavno nisam odlučio da to promenim. Posetiću sestru od ujaka koja živi u tom gradu – nismo se videli nekoliko decenija.

Ulazak

Ulazak u Kragujevac nije baš „Ulazak u harem". Kružni tok je obeležen ogromnim krstom, a sledeći – znakom Fijata. Odseli smo u mirnoj ulici u centru. Prva šetnja gradom vodi nas kroz Ulicu Svetozara Markovića. U njoj je čitav niz sačuvanih kuća iz prve polovine 19. veka. Iz prestoničkog perioda, kako istoričari označavaju vreme od 1818. i 1841. kada je Kragujevac bio prvi glavni grad probuđene Srbije.

Pred kućom prote Miloja Barjaktarevića, saznajem sa table na srpskom i engleskom, da je tu između 1873. i 1875. živeo Svetozar Marković, osnivač socijalističkog pokreta u Srbiji, po kojem je docnije nazvana ulica. Nama, ljudima treće decenije drugog milenijuma ovakve kuće izgledaju kao čudom sačuvane dragocenosti. U ulici ih ima nekoliko. Neke od njih su građene u stilu kosovske prizemljuše. Za razliku od zgrada koje retko izazivaju takvu asocijaciju, ovakve kuće kao da imaju oči i lice. Bića koja pričaju priče. Ko zna šta bi škripa šarki i krckanje drvenog poda ispričali da čovek zakorači u neku od njih.

Vera,obrazovanje, rokenrol

Ulica Kralja Aleksandra I Karađorđevića dovodi nas do Svetouspenjskog Sabornog hrama, koji meštani zovu Nova crkva. Vizantijsko-romanski stil i materijal – opeka i kamen – izuzetnolepo odnegovano crkveno dvorište i žive boje unutrašnjosti daju ovom pravoslavnom hramu otmeni izgled. Budući da je crkva građena pod Obrenovićima, a nalazi se u ulici koja nosi ime Aleksandra Karađorđevića, simbolički je u Kragujevcu usred republikanske ere obezbeđen uzoran međudinastijski suživot.

Vreme je za prvu kafu u jednom od kafića nadomak Nove crkve. Odatle nije daleko do još jednog mesta značajnog za srpsku istoriju i identitet. Kragujevačka gimnazija je osnovana 1833. Ona je bila klica iz koje se razvilo akademsko obrazovanje u Kneževini Srbiji.

Nije naodmet da se podseti na to da su u kragujevačkim klupama sedeli đaci koje će zapamtiti istorija: vojskovođe Živojin Mišić i Radomir Putnik, pripovedač Radoje Domanović, osnivač socijalističkog pokreta Svetozar Marković, glumci Mija Aleksić i Ljuba Tadić – da spomenemo samo neke.

Zgrada gimnazije na Đačkom trgu zaista je impresivna. Nastala je 1887. po bečkom nacrtu, čak je i stolarija urađena u jednoj bečkoj stolarskoj radionici. Ovoj reprezentativnoj lepotici je tek 136 godina i dobro se drži.

Nekoliko koraka dalje vidimo grupu neobičnih bronzanih figura. Prepoznajem skulpturu gitariste – to je Točak. I onda je sve jasno. To su članovi grupe SMAK, Radomir Mihajlović Točak, Slobodan Stojanović Kepa, Zoran Milanović, kao i pokojni pevač grupe Boris Aranđelović.

Setim se da sam negde u medijima pročitao kako je bronzani bend otpočeo ovde svoj večni nastup septembra prošle godine. Ove skulpture u prirodnoj veličini, delo su beogradske vajarke Katarine Tripković.

Drago mi je da vidim grupu koja me je uvodila u svet rokenrola pre skoro pola veka. Ali ne mogu da se ne zapitam, da li možda ima istine u glasini koju su prvi proširili pankeri – da je rok mrtav. Kako bi inače rokeri bili pretvoreni u bronzu?

Odatle silazimo prema centralnom gradskom trgu – Trgu Vojvode Putnika. Tamo nas očekuje još jedna značajna građevina, završena pre tačno 120 godina. Mada je sada reč o sudskoj zgradi, ona je istorijski poznata kao Okružno načelstvo. Odmah ispred pročelja je – kako i dolikuje – spomenik je Radomiru Putniku.

Za mene je važan podatak da je godine 1915. baš u ovoj zgradi prvi put odsvirana jedna melodija koja će više od jednog veka biti zvučni amblem za nacionalni ponos. Stanislav Binički je te godine prvi put izveo svoj „Marš na Drini“ koji je posvećen srpskoj pobedi na Ceru. U publici su bili slavni slušaoci kao što su Radomir Putnik i Arčibald Rajs.

Zastava više nije crvena

Samo što se pređe most na Lepenici mora se uočiti Topolivac, spomenik iz 1977. koji podseća na to da je Kragujevac prva srpska varoš u kojoj je radnički pokret osvojio većinu na lokalnim izborima – u drugoj polovini 19. veka. To je i logično, jer je Topolivnica 1851. premeštena iz Beograda u Kragujevac. Dve godine kasnije nastaje kompanija Zastava, bez koje ne bi mogao da se zamisli industrijski razvoj u Srbiji.

Upravna zgrada „Zastave" pred kojom stojimo izgrađena je 1926. Sat na njoj je u mučnoj tranziciji stao, pa su ga pre nekoliko godina ipak opravili. „Crvena zastava" – kako se firma zvala u Titovo doba, postala je nizu jugoslovenskih generacija iz prošlog veka neka vrsta rođake, nesavršene, pomalo staromodne, ali preko potrebne. Automobili sa tom oznakom su lickani i paženi kao članovi porodice. Iz pištolja sa tom oznakom pucalo se na svadbama i novogodišnjim slavljima.

Polazimo dalje. Još jedna građevina sažima važne trenutke srpske istorije. Stara crkva, ili kako se zvanično zove – Hram Svete Trojice. Knez Miloš Obrenović nije žalio para kada je 1818. podizao ovu crkvu. Na njoj su zvona prvi put zazvonila 1829.

Sretenjska skupština je održana baš ovde 1835. – tada je donet Prvi srpski ustav. Sva skupštinska zasedanja su do 1859. održavana u porti crkve, da bi se docnije premestila u komšiluk, u zgradu Stare skupštine.

Vraćamo se prema centru, naiđemo na hotel Kragujevac, u čijoj bašti uz čašu belog vina puštamo utiske da se slegnu.

Između Jugoslavije i Velike Šumadije

Sutradan nas je obradovalo sunce. Prevrtljivi maj se predomislio i poklanja nam vreo dan. Najpre se muvamo po centru, bez ambicija da se dodatno bavimo bogatom prošlošću grada. Naiđemo pored devojaka koje na ulici vrše upis novih članova u navijački klub Radničkog. Muzika iz zvučnika ima zarazan ritam – melodija je jednoznačno Električan orgazam, a stvar „Igra rokenrol cela Jugoslavija".

Ali reči su drugačije: „Kragujevac volim, volim, za Radnički navijam / danju-noću, noću-danju na dušu ga privijam“. Ili nešto kasnije: „Prva liga, Prva liga, mala nam je ona / Radničkom je pravo mesto Liga šampiona“. Potom sledi refren: „Igra kolo, igra kolo velika Šumadija / samo pravi Srbin za Radnički navija“.

Možda je navijačka struktura šumadijsko-srpska, ali na klupi radničkog sedi rođeni Sarajlija Feđa Dudić. Ovogodišnji uspeh Radničkog nosi njegov rukopis.

U toj šetnji bez cilja slučajno nabasamo i na zanimljiv spomenik na mestu gde se sreću ulice Kralja Aleksandra Karađorđevića i 27. marta.

I za mene je to otkriće – štafeta koja je na Dan mladosti bila uručivana Titu, nastala je na inicijativu kragujevačke omladine još 1945. Time se ovaj grad dodatno upisao u simbolički svemir potonule države.

Sa tog mesta se upućujemo na severoistok grada. Danas nameravamo da hodočastimo mesto stradanja kragujevačkih civila koje je okupatorski Vermaht streljao oktobra 1941.

Tišina nad Šumaricama

Valja savladati uzbrdicu Ulice Kralja Aleksandra. Veliki park sa pravom nosi to ime. Uređen je velegradski. Stadion Čika Dača je odmah iza njega. Skoro da nema nikoga na uređenom šetalištu prema Spomen-muzeju „21. oktobar".

Istorijski fakti su neumoljivi. Oružana sila nacističke Nemačke je i bez prisustva ozloglašenog SS-a temeljno obavila zadatak. Poubijala je na hiljade nenaoružanih ljudi. I na stotine gimnazijalaca, 18 njihovih profesora. Pomagali su im domaći izrodi.

Uz sam Muzej podignut je pano na kojem se vide poslednje poruke ljudi i dece koje su vodili na streljanje. Najčuveniju od njih napisao je Jakov: „Lebac sutra nemojte poslati". Ne može čovek ovo da čita bez knedle u grlu.

Hodamo dalje. Spomen-park „Kragujevački oktobar“ neguju uzorno. To me teši. Ovde se vidi sistematski napor kolektivnog sećanja. Svi artefakti koje primećujem u šetnji poznati su mi još iz detinjstva. Posle dvadesetak minuta šetnje nailazimo na najstariji spomenik u Šumaricama – "Spomenik bola i prkosa”, delo vajara Anta Gužetića iz 1959. Tog smo dana pred Muzejom videli i spomenik Suđaje vajara Jovana Soldatovića ili desetak minuta hoda udaljen Kristalni cvet – spomenik romskoj deci koja su pokupljena na streljanje kao čistači obuće. Ali najduže smo se zadržali kod spomenika streljanim đacima i profesorima “V/3”. Spomenik je moj vršnjak, postavljen je 1963.

Vajar Miodrag Živković je sam rekao da ga je inspiriso rimski broj 5 – veliko latinično slovo „V". Višestruka simbolika govori o nemoći mlade ptice da uzleti. Simbolizuje i razred „V/3" kragujevačke Prve gimnazije, čiji su đaci ovde ubijeni. Nisam video spomenik nekoliko decenija. I čini mi se da ga – neka mi oprosti onaj gimnazijalac koji sam tada bio – sada prvi put zaista vidim. Prišao sam spomeniku i položio dlan na belu plohu. Iznutra kao da se čuo puls. Ili se to sred nestvarne tišine Šumarica čulo moje srce.

Lađom Francuskom u kragujevačku noć

Nazad smo se vratili taksijem. Sa taksistom razgovaramo o kragujevačkim kafanama. On preporučuje Lovac. Odličan je, ali smo tamo bili juče. Po njemu Balkan nije loš, sa muzikom. Bez muzike Stara Srbija ili Naša kafana. A za dublji džep Mustang kod Hipodroma.

Zahvaljujemo se taksisti. U prolazu smo danas videli kafanu Lađa francuska. Zapravo, Lađa kod Bože. Izgleda da je Boža brend jednako kao i stih iz čuvene pesme.

Za početak – rakije koje se piju u Šumadiji imaju već kvalitet dobrog viskija. Težak i vreo dan sapirali smo zatim vinom. Na stolu su se pušile „veknice" – speciajlitet od roštiljskog mesa koji nisam našao u ponudi nigde u Srbiji. Muzičari su program počeli istrumentalom “Svilen konac”. Posle je bilo svega, od starogradskih, sevdaha, Tome, Šabana i Halida.

Pitao sam se da li bi ovi veterani sa instrumentima umeli da izvedu moju omiljenu stvar od Smaka – Šumadijski bluz. Da je naručim, verovatno bi me samo čudno pogledali. Kada sam kao momčić spuštao iglu gramofona baš na tu stvar na ploči, uvek bih se nasmešio jer bi se pre prvog rifa začuo glas: „Drago, počinji“. Iz kafane smo izašli iza ponoći, pozdravljajući se sa nepoznatim ljudima kao sa kumovima.

Bilo je to tužnoradosno veče u Kragujevcu. Pred san mi se te noći glavom uporno vrteo refren: “Moja Šumadija peva – o sreći”.