Korejska kriza 2015 – traži se posrednik

Dojče vele: Jedinice Severne Koreje su u stanju ratne pripravnosti. Šta to znači za ionako napetu situaciju na Korejskom poluostrvu?

Ridiger Frank: To znači da smo ponovo u fazi eskalacije kakvu već dugo nismo imali. Od 2013. je bilo relativno mirno, a sada smo opet u staroj igri za koju se nikad ne zna kako će se završiti.

Ovo nije prvi put da Severna Koreja preduzima takav korak. Može li se nekako sagledati kolika je opasnost od vojne eskalacije, nakon što je u četvrtak već bilo uzajamne artiljerijske paljbe na granici?

To se ne može – iz dva razloga. Prvo, u Severnoj Koreji imamo posla sa vođom koji je još uvek u fazi konsolidacije svoje vlasti. To pokazuju mnoge „smene personala“, odnosno nestanci ljudi. Ako to znači da on još nije učvrstio svoju vlast, onda bi to bio klasičan slučaj: pokušaj da na ovaj način skrene pažnju javnosti sa unutrašnjepolitičkih problema. Nikada se ne zna koliko daleko to može da ide. Čak i kada bi situacija u Severnoj Koreji bila stabilna, svako pucanje na granici koja je tako načičkana oružjem, gde nasuprot jedna drugoj stoje dve vojske, može da dovede do brze eskalacije – do gubljenja kontrole nad situacijom. Zbog toga smatram da je stvar vrlo ozbiljna i nadam se da će se smiriti kao što je to bio slučaj i proteklih godina.

Trenutnu krizu je izazvala eksplozija jedne kopnene mine. Seul za to optužuje severne susede i počeo je propagandu uz pomoć zvučnika postavljenih na granicu, što je poslednji put učinio pre 11 godina. Severna Koreja je sada Južnoj Koreji postavila ultimatum: ako poruke poslate preko moćnog ozvučenja ne prestanu u roku od 48 sati, Seul treba da očekuje vojnu akciju Pjongjanga. Južna Koreja je to kategorički odbila. Kako procenjujete ponašanje Seula?

Ako postavite čitave zidove od zvučnika i preko njih se obraćate drugoj strani svojim porukama, onda je to bez sumnje provokacija. Seul je u neprijatnoj situaciji koju stvara mogućnost da u očima sopstvenog stanovništva počne da izgleda kao bezubi tigar. Vlada sada naravno pokušava da demonstrira snagu. I to će izazvati odgovarajuću reakciju Severne Koreje. Možemo računati s tim da će njeni vojnici najpre pucati na zvučnike koji joj smetaju. Ali, naravno da ne znam šta je sve na suprotnoj strani odredila kao ciljeve. Obe zemlje se nalaze i pod unutrašnjepolitičkim pritiskom koji projektuju i na spoljnopolitički i međukorejski nivo. To je zapravo pravi problem koji se krije iza svega. U trenutku kada počnu da se postavljaju ultimatumi ili povlače crvene linije, onda se sopstvene opcije ograničavaju i zavađene strane su prisiljene da delaju ukoliko protivnik prekrši ultimatum ili prekorači crvenu liniju. To u osnovi nije mnogo pametno ponašanje. Izjave tipa „ako – onda“ svakoj vladi stvaraju obavezu da dela. Imam teškoće kada pokušavam da zamislim kako bi sve ovo moglo da se sredi mirnim putem. Osim ako ne dođe do nekog iznenadnog preokreta; do sastanka nekih političara ili posredovanja neke zemlje poput Kine.

Kolike su sada obaveze inostranstva?

Smatram da je inostranstvo u obavezi da dela. I to pre svega oni koji pretenduju da budu vodeće sile u regionu, znači: Kina i SAD. Te zemlje bi morale da učine nešto, jer dve Koreje, po mom mišljenju, nisu u stanju da reše problem mirnim putem. Sve je počelo teškim ranjavanjem dvojice južnokorejskih vojnika koji su nagazili na mine. Južna Koreja je optužila Severnu Koreju da je postavila te mine – i da ih ne smatra ostacima Korejskog rata. To bi naravno već bio težak napad na Južnu Koreju. Seul je na to doneo odluku o postavljanju zvučnika. Ali, u jednom trenutku više niko neće znati kako je sukob počeo i niko neće više moći da se izvuče iz spirale. Zbog toga moram da ponovim: regionalne sile bi sada trebalo da se umešaju.

Ridiger Frank je profesor nauka o Istočnoj Aziji na Univerzietu u Beču. Radi i kao vanredni profesor na južnokorejskom univerzitetu „Koreja“ kao i na Univerzitetu za studije Severne Koreje u Seulu. Godine 2014. objavio je knjigu: „Severna Koreja. Unutrašnji izgled jedne totalitarne države“.