Kordoba - sjaj ugašene zvezde | Mozaik | DW | 07.10.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Kolumna

Kordoba - sjaj ugašene zvezde

Pokušavam da zamislim vrevu na ulici u doba Kalifata. Fino sladostrašće, nedogmatski islam kojeg podjednako popreko gledaju i berberski, pustinjski muslimani i grubi hrišćanski kraljevi sa severa.

Turistički vodiči sprovode grupe Nemaca, Kineza, Norvežana kroz sokake široke svega rukohvat. Na mestima, na kojima je gradska uprava odlučila da, uprkos glavnoj sezoni u septembru i oktobru, popravi kocku ili deo fasade na nekoj od višestoletnih kuća, može se proći samo u koloni po jedan.

Tako azijski turisti mrzovoljno posmatraju razgalamljene Austrijanace, njih stotinjak, dok promiču skoro deset minuta, pošto je prvi od njih tuda naišao trenutak pre svog dalekoistočnog konkurenta.

To je najjasnija slika globalizacije: gužvu koriste najbrži. Ili najbezobzirniji.

Al-Andaluz. Zemlja na severu. Tako su Arapi nazvali ovaj deo Iberije. Kordoba je bila glavni grad emirata, pa kalifata. Tih nekoliko stotina godina, od osmog do trinaestog veka, Evropi su Mavari vratili Aristotela, smisao za fino ponašanje za stolom i toleranciju neviđenu od antičkih vremena.

Sve to kažu istorijske hronike. Ali kada čovek odluči da bude jedan od dva miliona turista koji godišnje posete Kordobu, onda je borba za prolaz sokacima jevrejske četvrti nemilosrdna i neizvesna.

Samo sekunda oklevanja u seni narandžinog drveta i već je beskrajna kolona ljudi naoružanih aparatima sa semiprofesionalnim objektivima, slamnatim šeširima i svim vrstama pametnih telefona, sa motkom ili bez nje, zauzela stazu kojom valja proći od jednog do drugog dvorišta -  u starom gradskom jezgru Kordobe dvorišta su svojevrsni trgovi.

Da, ta dvorišta. Oktobarsko sunce -  sa svojih umerenih trideset i tri stepena - dopire kroz latice cvetova kojima samo domaći ljudi znaju imena. Zasađeni u sijaset saksija pričvršćenih uz bele zidove.

Čardaci, senoviti prolazi, vreme zaustavljeno rukama konzervatora i novcem španske pokrajine Andaluzije. Ona doduše više nije kalifat, ali vrlo dobro zna da osim maslina, vina, sunca i slavne prošlosti ne može mnogo toga ponuditi svetu drilovanom za proizvodnju brzih i jeftinih usluga.

Ali to što Andaluzija nudi sa Kordobom, Seviljom, Granadom, toliko je jedinstveno, da je stavljeno pod zaštitu Ujedinjenih nacija kao kulturno nasleđe čovečanstva. A flamenko, plesno - muzički izraz marginalaca (sirotinje ciganskog, mavarskog, jevrejskog porijekla na ponovo hristijanizovanom jugu Španije) kao nematerijalna kulturna baština čovečanstva.

Tako funkcioniše čovekov svet - prvo izgubimo biser poput Al-Andaluza, varvari, bili to muslimanski Berberi ili kastiljski hrišćani, bace kamen ka skupocenom ogledalu, a onda vekovima pincetom skupljamo njegove krhotine, pokušavajući da rekonstruišemo sliku trenutka u kojem je magija iza stakla još bila cela i puna života.

Cordoba Kolumne Oktober 2017 von Dragoslav Dedovic

Spomenik jevrejskom mudracu Majmonidesu

Da, prastari sokaci Kordobe. Jevrejska četvrt bez Jevreja. Danas u gradu od tristotinjak hiljada duša ne mogu da sakupe ni deset punoletnih vernika koliko je potrebno da zaživi jevrejska zajednica. Ipak, na jednom od trgova-dvorišta stoluje, okamenjen, jevrejski mudrac Majmonides koji je bio vičan i arapskom i latinskom i jeziku Tore.

U vreme otkrića Amerike Španija je proterala svoje Jevreje, koji će tužne pesme od tada pevati širom Osmanskog carstva, od Sarajeva preko Soluna do Stambola.

Starosedeoci u Kordobi kažu da će onaj, koji se uhvati za Majmonidesovo levo stopalo doživeti versko prosvetljenje. Niko mi nije umeo reći zašto baš stopalo, i to levo.

Ali se neki njega hvataju skoro svaki dan pa ništa. Verovatno bi se učinak pre osetio kod onih kojima ne pada na pamet da hvataju spomenike za noge, kako to da znamo? Kod mene nije delovalo, čak ni kao placebo.

Ono što je delovalo jeste ulazak u džamiju koja je postala katedrala.

Završena krajem desetog veka ova građevina otkriva svu veličinu mavarskog smisla za harmoniju. Prvobitna šuma je brojala 1100 stubova, sada ih je oko 800. Ostali su porušeni i na tom mestu je, nakon katoličke rekonkiste izgrađena katedrala. Nije da rušitelji nisu pokušali sve kako bi zasenili džamijsko okruženje. Naposletku, ni tamni mahagoni iz Kube, ni mramor, ni poštovanja vredna umešnost zapadnih majstora, nisu mogla da sakriju bolnu činjenicu, da je prvobitna građevina u svojoj jednostavnosti estetski nadmoćna. Kažu da je jedan hrišćanski vladar svom kleru rekao surovu istinu: "To što ste izgradili već postoji širom sveta. To što ste srušili izgrađeno je jedan jedini put".

Istoričari ipak smatraju da je gradnja katedrale usred džamije, koja bi i danas bila treća po veličini islamska bogomolja na svetu, posle onih sred Meke i Kazablanke, upravo toj džamiji podarila dugovečnost za vreme rigidnog ponovnog pokrštavanja Španije i osvajanja Kordobe u 13. veku. Ono što nije pokršteno proterano je, što nije pretvoreno u crkvu – srušeno je.

Stojim u šumi stubova čiji lukovi imaju istu kombinaciju pruga kao poneka pravoslavna crkva. To je trag dobrih odnosa andaluzijskog Kalifata sa Vizantijom.  A mihrab, vrsta džamijskog kompasa za okretanje prema Meki, jeste mozaik, sav sačinjen od miliona bojenih staklenih kockica. To su radile ruke vizantijskih majstora.

Pokušavam da zamislim vrevu na ulici u doba Kalifata. Svila i začini, prefinjena poezija uz arabesknu muziku. vrtovi narandži, šadrvani. Pola miliona ljudi na jednom dobro uređenom mestu. 400 000 knjiga u biblioteci. Fino sladostrašće, nedogmatski islam kojeg podjednako popreko gledaju i berberski, pustinjski muslimani i grubi hrišćanski kraljevi sa severa.

Trpeljivost koja obuhvata hrišćane i Jevreje  srednjovekovnim zapadnim katoličkim kraljevstvima potpuno je nepoznata. Ulice Kordobe osvetljene su uljanicama u kojima gori maslinovo ulje, a u Evropi caruje mrak.

Astronomi si zagledani u noćno nebo iznad Al-Andaluza, matematičari vešto žongliraju arapskim ciframa. Evropski kraljevi dovode mavarske lekare da ih operišu.

Cordoba Kolumne Oktober 2017 von Dragoslav Dedovic

Dragoslav Dedović

Stojim tu naslonjen na jedan od stubova i razmišljam o inkviziciji. O uredbi po kojoj hrišćani mogu biti osuđeni na smrt ako na svom putu u crkvu koji ih vodi kroz beskrajne redove džamijskih stubova, samo dodirnu jedan od njih.

Razumijem ali ne mogu da opravdam taj varvarski strah pretvoren u mržnju – iskonskumržnju ambiciozne gluposti prema samodovoljnoj lepoti.

Da li je slučajno što je kraljevstvo Al-Andaluz, jednom Herkulovom nogom zastalom u Africi, a drugom dobrano u Evropi, utemeljio jedan izbeglica, poreklom iz Bagdada, koji je u Iberiju pobegao preko Damaska, gde je skoro postao žrtva prestolonasledničke intrige? Nije li njegovo iskustvo iz zbega docnije zasnovalo toleranciju prema inovercima? Možda proterani princ Abdurahman baš zbog toga nije rado poterivo druge ljude u zbegove? Voleo bih da je tako.

Voleo bih da ogledalo nije razbijeno. Da mirisi, ukusi zvuci Andaluzije budu i danas nauk pustinjskim ideolozima nečovečnog islamizma ali i potomcima zapadnih inkvizitora:

Međuprožetost civilizacija, mada vremenski ograničena, dobacila je dalje od verskog čistunstva. Al-Andaluza više nema. Zagrlivši jedan stub u polutami džamijske katedrale u Kordobi kao da sam za čas razabrao blagorodno duhovno svetlo tog kraljevstva – bistri sjaj davno ugašene zvezde. Možda me moja šaka na levom stopalu mudrog Jevrejina ipak odvela ozarenju.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android