Koprcanje na periferiji | Politika | DW | 17.10.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

intervju

Koprcanje na periferiji

Partije su emancipovane od društva, a parlamentarna demokratija je završila svoje, kaže za DW sociolog Đokica Jovanović, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Temeljna promena može doći samo iz kulture.

DW: Kako Vam izgledaju prvih sto dana nove Vlade Srbije?

Đokica Jovanović: Nisam ništa primetio u tih sto dana, ništa značajno, ništa bitno. Izgleda da se samo još više ustalio manir političke mimikrije, gde se navodno nešto događa, ali se u suštini ništa ne događa. Kriza je stanje, nije više incident. Premijerka jeste poslušnik, to što ona radi, to nije posao premijera, to je pod diktatom predsednika. On je njoj dodeljivao šta je smatrao da je za nju, a ono što je eksponiranje u javnosti, ostavio za sebe. pominjem jednu rečenicu u pismu koje je Vuk Karadžić poslao Knezu Milošu: „Kad ste Vi u Kragujevcu, i Praviteljstvo je u Kragujevcu, kad ste Vi u Požarevcu, i Praviteljstvo je u Požarevcu, kad ste Vi na putu i Praviteljstvo je na putu.“ E tako je i danas, preslikano.

Otkako je stupio na dužnost, Vučić je kroz Srbiju proveo Erdogana, a dok je bio premijer Orbana, Ramu i druge političare koje smatraju autokratama. Najavljen je i dolazak Angele Merkel za narednu godinu. Da li su to laki poeni za njega?

Vi ste već dobrim delom odgovorili kroz svoje pitanje. Ali pazite, izgleda da je nekakav trend da se ide udesno danas u evropskoj i svetskoj politici. Ne bih stavio ruku u vatru ni za jednog političara da je ubeđeni demokrata danas u Evropi. Manje-više su te čvrstorukaške politike, neću reći baš autoritarne. A ovi su baš predstavnici takve neoautoritarne vlasti, pa eto Erdogan šta radi, on je praktično suspendovao ne samo građanske slobode, već društvo. On je napravio podaništvo u Turskoj, otprilike se ka tome ide u Mađarskoj i Poljskoj, tu su se vera i politika pomešale na vrlo opasan način. Demokratija je u uzmaku. To se vidi po autentičnoj levici koja je stvarno u uzmaku, a ono što se naziva levicom – nije levica. Oni samo pokušavaju da pokriju taj slobodan prostor i da njega uzurpiraju, ali levice nema.

Inače, ovo jesu laki poeni za njega. Baš zbog te autoritarne političke kulture koja je tu kada smo mi u pitanju barem 200 godina, iako smo imali jedan kratak period modernizacije u vreme socijalizma, iza toga se opet palo nazad. Energično se vraćamo tamo gde smo bili. U takvoj političkoj kulturi se i očekuje da on bude ne izabrani predsednik, nego vođa.

Stalno se podvlači da nam dolaze investicije, da se smanjuje nezaposlenost… šta je sa pravima radnika, da li se i ona smanjuju?

Ozbiljni investitori ovde ne dolaze. Ovi što dolaze su neka polumargina privrednog sveta, koja ovde dolazi zato što može da eksploatiše radnu snagu, a drugo, kupljena je našim parama. U tom takozvanom valu investicija ne vidi se privredna koncepcija. Naša Skupština nije usvojila ni jednu privrednu koncepciju za kratkoročni, dugoročni period kojom bi se onda pokretala razna industrijska privredna postrojenja prema dosadašnjim iskustvima. Ne, ovde je kako kome padne na pamet i kako koga uspeju za rukav da dovuku, zato nema ozbiljnih investicija. I konačno, da bi neko bio investitor, on investira svoj novac.

Onda naravno da nema nikakvih prava radnika i to, pazite, u zemlji koja je imala samoupravljanje. Tvrdim da zapadni svet ima dve velike političke tekovine, to su antička demokratija i jugoslovensko samoupravljanje, sve ostalo je ispod toga. U našoj zemlji je nekada ustavna kategorija bila ne socijalna pravda, nego socijalna sigurnost. Na tome insistiram, to su dve različite stvari. U zemlji koja je imala takav nivo radničkog subjektiviteta u samom produktivnom procesu danas su radnici svedeni na puke podanike. Ova njihova privreda ne daje ništa, a ovim procesima je uništeno i radništvo.

A šta su mediji i medijski radnici?

Mislim da su sada mediji dirigovani u većoj meri nego nekada. Naročito oni mediji za koje se tvrdi da su javni servis, ili oni koji imaju tu frekvenciju koja je javno dobro pa se po tom osnovu vrši pritisak na njih. Tako da imate biltensko novinarstvo, koje nije novinarstvo. Čak i kada bi im se ponudila sloboda ne bi znali šta sa njom da rade jer su stručno i medijski nedorasli slobodi. Sloboda je ozbiljan posao.

A šta je sa medijskim radnicima koji su se ujedinili u borbi protiv medijskog mraka? Hoće li se pomeriti u borbi za slobodu?

Ne verujem, meni to liči na mahanje zastavama i transparentima. Ne zaboravimo, novinarska udruženja su insistirala na takozvanom projektnom finansiranju, a od samoga početka se znalo: projektno finansiranje je dirigovanje. Neće vam u ovakvom autoritarnom poretku nekompetentne političke nazovi-elite biti dozvoljeno da se javnim parama finansira sloboda medija. Bio sam zapanjen kada su i NUNS i UNS i NDNV tražili projektno finansiranje. Evo, sad su dobili to što su tražili i toga treba da budu svesni.

Smisla bi imalo programsko, a ne projektno finansiranje medija. U programskom finansiranju se obezbeđuje kakva-takva samostalnost i redakcijama i novinarima i uopšte medijskim koncepcijama. A projektnim finansiranjem novac se daje gazdama, novinari od toga nemaju ništa, niti ima javnost. Ja sam na strani novinara, ali meni ovo liči na pirotehniku jer ne vidim tu dovoljno kuraži, a bez tvrdog ozbiljnog otpora neće se ništa dešavati.

U susret izborima u Beogradu, šta mislite o rascepkanoj opoziciji?

O opoziciji ne mislim ništa, tu opoziciju zovem „takozvanom opozicijom“. Tu sam potpuno na liniji jednog starog sociologa koji je još živ, Ralfa Darendorfa, koji sve političke partije naziva „vladavinskim udruženjima“ i kaže da nema nikakve razlike između opozicije i vlasti jer svi imaju samo jedan motiv – osvajanje vlasti. Imate partijski podsistem koji je potpuno emancipovan od društva, oni su zainteresovani samo za partijske aranžmane, a to nije indikativno samo za Srbiju. Pripadam onoj grupi sociologa koji smatraju da je parlamentarna demokratija završila svoj istorijski hod, da se mora tragati za drugim vidovima.

Paradoksalno, ali vidim jedini izlaz u građanskim pokretima i udruženjima, to je u Srbiji tek u povoju. Koliko će tu biti snage i spremnosti da se građani organizuju u jednoj zemlji gde su ljudi više podanici, nego građani? Malo je ljudi ovde koji sebe doživljavaju građaninom. Građanin je subjekt u politici, barem po definiciji, građanin je nosilac suvereniteta i on ga delegira političkoj stranci ili pokretu da bi završio neke svoje poslove. To je definicija suvereniteta. Takvog statusa građanina kod nas skoro da i nema. I ovo malo što se pojavilo građanskih pokreta, u stvari se oslanja na ta ostrva građanstva koja su u povoju. Ali na političkom nebu, na žalost ili na sreću, to je jedino zdravo političko tkivo.

Ovo je dobar iskorak, ali pitanje je koliko će imati snage jer sve su poluge vlasti, ekonomske i političke moći, uticaja, ako hoćete i političkog ugleda, u rukama političkih partija. Danas ljudi slabo veruju građanskim pokretima, iako se oni bave baš neposrednim interesima građana, ipak više veruju demagogiji političara. Ovde je demagogija ono što je carski žar u političkoj umetnosti, tako da vidim mogući početak dugotrajnog procesa gde mi, bar moja generacija, nećemo videti racionalni rasplet. Ali dobro je što se dešava, jer se dešava spontano.

A ako ljudi više veruju demagogiji političara, a ne građanskim udruženjima, koliko je vremena potrebno da se u ovakvoj Srbiji da se to poverenje okrene ka udruženjima?

E to je teško pitanje. Kako sada stvari stoje, ako uopšte to preraste u nekakav proces, dugo će trajati. S druge strane, mogući su društveni okidači koji menjaju klimu preko noći. Ima jedna druga nevolja, to je sve kao ’96. ’97, burno i plameno, ali ništa nije bilo duboko i temeljito. Nije bilo pripremljeno. Pa ni Peti oktobar, koji za mene samo pučistički uzdah, ništa više. Svi duboki socijalni prevrati u Evropi su pripremljeni u kulturi, filozofiji i umetnosti. I u Engleskoj, i u Francuskoj, i u Španiji, pa ako hoćete i u Rusiji. Kod nas se potpuno zanemaruje taj faktor. E tako ja i ovde ne verujem da se bez kulturne promene nešto može desiti.

Serbien Proteste Niš

Jedan od protesta zbog visoke cene grejanja u Nišu

Ljudi to ne detektuju, ali pogledajte naše prijatelje iz „Ne da(vi)mo Beograd“: oni paralelno organizuju novi kulturni svet, novi kulturni milje. Prave kulturne konferencije, kulturne programe, okupljaju ljude. Potpuno su svesni toga i preko kulture pokušaju da izvrše promenu. A onda će se politička promena desiti sama od sebe. Kako ćemo mi to srpskom puku objasniti?! Teško, ali nema drugog načina. Ako hoćemo temeljitu promenu, ona mora da ide iz kulture.

Inače, i oni i mi (Udruženi pokret slobodnih stanara iz Niša) smo članice Građanskog fronta i svakako ćemo ih podržati na beogradskim izborima. Još jedna članica je Lokalni front iz Kraljeva, koja je već ušla u gradski parlament. Tu su i „Podrži RTV“ iz Novog Sada i Liga Roma. To je nekoliko udruženja koja imaju istu platformu. Insistiramo da se brane javni resursi, i čak i oni koji su privatizovani da se vrate društvu, druga stvar je socijalna sigurnost te potpuna sloboda javne reči. Tu mislim i na medijsku i na naučno-istraživačku i na umetničku slobodu. I borba za ostvarivanje najneposrednijeg interesa građana. Neko će reći da komunalna pitanja nisu važna, ali ja smatram da je to par excellence socijalno pitanje.

Ima li izgleda da Srbija ikada dobije epilog, bilo da je reč o slobodi medija, Vulinovoj tetki iz Kanade ili prepisanim doktoratima?

Kako da Vam kažem, to je tek pad! Nisam mogao da verujem kad sam prvi put čuo da se radi o javnom plagijatu za koji se javno tvrdi da nije plagijat! Razumem da postoje loši tekstovi, ali oni su autorski kakvi god da su. Ali ovo ordinarno prepisivanje, krađa, preprodaja diploma... to je u stvari znak dubokog društvenog pada. Ali pazite, taj pad u stvari pokazuje da ova politika svesno razara temelje društva, a temelji društva su u kulturi. U nauci. Ako razaraš to, onda ozbiljno radiš na tome da se društvo potpuno atomizuje i rasloji. Ne znam kako će se iz toga izaći.

Nažalost, pokazuje se opet da je socijalizam bio period ozbiljnih ljudi, ozbiljno shvaćene države i društva. Ovaj pseudoliberalizam, neoliberalizam – po mom mišljenju radi se o nekakvom neokonzervativizmu – doneo je preprodaju titula bez ikakvog pokrića. To se dešavalo u Nušićevo vreme, ne zaboravimo Nušićevu komediju „Dr“. Sada imate Nušića na delu. Kapitalistička Srbija je imala nizak kulturni nivo i sada kapitalistička Srbija ima opet nizak kulturni nivo. Iz niskog kulturnog nivoa neće se desiti nikakva značajna društvena promena. Tu sam vrlo veliki pesimista. I ne očekujem nikakav epilog.

Ima tu još jedna strašna činjenica: Srbija se nalazi na periferiji kapitalističkog poretka. Jugoslavija to nije bila. Jugoslavija je bila sasvim ozbiljna država koja je imala veliku ideološko-političku težinu u svetu. Svi ovi državuljci, restlovi koji su nastali od Jugoslavije – to je sada periferija. Centri kapitalizma u periferijama instaliraju autoritarne sisteme. Pogledajte Latinsku Ameriku, ona se budi, u mukama se koprca da ne bude više zadnje dvorište SAD. Za periferiju nije predviđeno ni da ima razvijenu nauku, ni da ima razvijen univerzitet. Bolonjski poredak je razorio Univerzitet, mnogi se neće složiti sa mnom, ali ja mislim da je bolonjski sistem udarac na dobar Univerzitet koji smo mi imali. Neću reći da je to kulturni udar na Srbiju, nego da je Srbija svesno zauzela mesto periferije.

To je još jedan od dubokih razloga zašto se ovde dugo neće ništa promeniti. Promeniće se onda kada se ponovo uspostavi Jugoslavija, ne na državnom i političkom nivou, nego kada se ponovo uspostavi makar kao zajednički kulturni prostor. To se već dešava. Dakle, kada se uspostavi kao zajednički kulturni, ekonomski i privredni prostor. Onda će se nešto promeniti. Pošto se ipak radi o jednoj identičnoj kulturi koja je nasilno i politički pocepana.

*Sociolog Đokica Jovanović, 1952, je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nosilac je najznačajnije srpske sociološke nagrade „Vojin Milić“. Živi u Nišu gde je član Udruženog pokreta slobodnih stanara. Poslednjih godine je predvodio proteste zbog poskupljenja cene grejanja u tom gradu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM