Kompanijski rat ili preizborni pritisak na medije? | Politika | DW | 07.02.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Srbija

Kompanijski rat ili preizborni pritisak na medije?

Kako se bliže izbori, tako se sve više steže obruč oko profesionalnih medija u Srbiji. U skladu s tim bi trebalo gledati i „kompanijski rat“ između Junajted grupe i Telekoma, ocenjuju za DW medijski eksperti iz Srbije.

Već nedeljama je u Srbiji traje javni spor između kompanije Junajted grupa (United Group) koja je vlasnik kablovskog operatera SBB i televizije N1, s jedne, i kompanije Telekom, s druge strane, u kojoj država ima vlasništvo. U medijima bliskim vlasti taj se sukob predstavlja kao „kompanijski rat“ oko ugovora ko ima pravo na emitovanje TV N1 u različitim kablovskim sistemima i pod kojim uslovima.

Profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka Rade Veljanovski smatra, međutim, da je to zapravo propagandni spin iza kojeg se krije pokušaj ućutkivanja antirežimske televizije.

„Nema nikakve sumnje da je ono sto se dešava sa N1 deo političkog pritiska sadašnje vlasti koja generalno ne želi da ima medije koji omogućavaju slobodan protok informacija. Sadašnji – predizborni – tajming još je jedan razlog više da bude jasno da je u pitanju pritisak vlasti. Njima je veoma bitno da dodatno smanje mogućnost objektivnog informisanja javnosti i količinu potencijalnih glasača do kojih može da dođe objektivna informacija“, kaže Veljanovski.

„Telekom ne bi smeo da ima svoju televiziju“

Prema njegovim rečima, kompanija Telekom je zapravo „produžena ruka i kukavičije jaje vlasti“, kako bi se u javnosti stvorio utisak da je u pitanju sukob firmi i konkurencije. U stvarnosti, smatra Veljanovski, Telekom krši zakone.

„Telekom je državna firma i ono što javnost dugo nije mogla da zna jeste da Telekom kao distributer kablovskog signala nema prava da ima svoje programske sadržaje koje produkuje, kanala poput Arene sport, koji je u suštini medij. Zakoni kažu da država, autonomna pokrajina i lokalna samouprava ne mogu da budu osnivači medija, kao ni preduzeća u kojima država ima udeo u vlasništvu, kao što je slučaj sa Telekomom. Dakle, Telekom ne bi smeo da ima svoju televiziju“, kaže Veljanovski.

On dodaje da se „na jedan neprincipijelan način, suprotno Zakonu o elektronskim komunikacijama, pokušava da se stvori neka vrsta nelojalne konkurencije, a to je u suprotnosti sa evropskim regulatornim okvirom, na koji se pozivaju i zakoni u Srbiji. Presudno je da se najširoj javnosti omogući slobodan protok informacija i sloboda informisanja. Svi akteri bi trebalo da učine sve da ona televizija za kojom građani imaju potrebu – građanima bude i dostupna“, objašnjava Veljanovski.

Pritisak ima veze sa izborima

Predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine Norbert Šinković saglasan je sa Veljanovskim da se iza navodnog „kompanijskog rata“ zapravo krije pritisak vlasti na preostale profesionalne medije uoči izbora u Srbiji.

„Mislim da je više nego jasno da je to povezano sa izborima. Nažalost, u Srbiji je deo folklora ili tradicije da, čim se približavaju izbori, vlast čini sve da medije disciplinuje na ovaj ili onaj način. U slučaju N1, reč je o pokušaju da se toj televiziji uskrati platforma za emitovanje sadržaja za koje je publika zainteresovana. Možemo nešto voleti ili ne voleti, ali građani su ti koji bi trebalo da odluče šta vole ili ne vole, odnosno da imaju mogućnost slobodnog izbora. Nažalost, slobodni mediji postali su izolovana ostrva u Srbiji“, navodi Šinković.

On, međutim, upozorava da slično „disciplinovanje medija“ odavno traje na lokalu, na nivou opština i gradova, što je dovelo do gotovo potpunog urušavanja lokalnog informisanja, kao jednog od najvažnijih preduslova za razvoj demokratije u Srbiji. Prema Šinkovićevim rečima, tobožnji kompanijski rat na relaciji Telekom-Junajted grupa zapravo je samo refleksija onoga što je na lokalu već odavno urađeno, gde – izuzev retkih lokalnih medija civilnog društva – gotovo i da nema objektivnih izvora informisanja. 

Nova Medijska strategija – stari problemi

Nedavno je Vlada Srbije usvojila i novu Medijsku strategiju, iz koje će proizaći i Akcioni plan za njeno sprovođenje. Kao i 2011. godine, kada je usvojena prva Medijska strategija, i ovaj put je proces usaglašavanja stavova bio demokratski i inkluzivan. Međutim, aktuelne vlasti u Srbiji su čak četiri godine kasnile sa donošenjem nove strategije, što je, prema oceni Radeta Veljanovskog, zapravo bilo smišljeno.

Sada, kada je konačno usvojena, postaviće se opet, kao i u slučaju prve strategije, ključno pitanje njene realizacije. „Od nove Medijske strategije ne očekujem mnogo“, kaže Veljanovski. „Mislim da bi trebalo biti realan i podsetiti da ni prethodna strategija nije bila ostvarena, a da se sa ovom kasnilo čak četiri godine. Reč je o svesnom odlaganju strateških opredeljenja u koje bi trebalo ugraditi principijelne proevropske standarde.“

„U novoj Medijskoj strategiji zaista ima i dosta tačnih zaključaka, kritičkih opaski da država nije izašla iz vlasništva u medijima, da projektno sufinansiranje ne funkcioniše, da javni medijski servisi nisu nezavisni, da imamo velike probleme sa Regulatornim telom za elektronske medije“, navodi Veljanovski.

On dodaje da u medijskom zakonodavstvu Srbije ne bi trebalo mnogo toga da se menja, ali se postavlja pitanje da li će se zakoni primenjivati. „Zakoni se ne primenjuju i paradoks je da država najviše krši medijske zakone. Nažalost, ono što moramo napomenuti jeste da je to kontinuitet svih vlasti od demokratskih promena iz 2000. godine, pa do danas“, zaključuje Veljanovski.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Reklama