Komičarev epitaf | Mozaik | DW | 25.08.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

kolumna

Komičarev epitaf

Katkad bih seo na stepenice Vijećnice i slušao kako se ezan meša sa gitarskim rifovima iz obližnjeg kafea Rock. Kao upaljači na koncertu palila su se svetlašca u mahalama. Iz budućnosti još nije dopirao miris paljevine.

Vedran Smajlović u ruševinama Vijećnice, septembar 1992.

Vedran Smajlović u ruševinama Vijećnice, septembar 1992.

Vedrana je osamdesetih bilo lako upoznati. Svratiš obdan do „Lovca“, u haustor na Titovoj ili naveče do „Zvona“ – taj džez kafe za umetničku boemiju nalazio se iza mnogo razvikanije „Estrade“, u kojoj su rezidirale domaće zvezde, od Brege do Milića. U „Lovcu“ je pivo zvano „klipača“ bilo jeftino, a gulaš u maloj plehanoj posudi taman toliko dobar da se ne cuga na gladan stomak.

Čelista

Sarajevo se početkom osamdesetih iz pospane larve preobražavalo u lepog socijalističkog leptira sa orijentalno-okcidentalnim začinima u srazmeri koja je garantovala jedinstveni ukus.

Došavši sa probe Vedran je u „Lovcu“ znao odložiti violončelo u ćošak i sesti sam, sve dok ne bi naišao neki kafanski saputnik iz dugih sarajevskih noći. Mahnuo bi mu onako brkat i vedrog pogleda i za sat-dva za tim stolom bi već sedelo oveće društvo. Svi su pričali u glas, a Vedran možda najglasnije.

Bio sam ponekad u njegovom društvu jer smo se znali iz „Zvona“. Jednom nisam imao novca ni za piće ali sam imao tek objavljenu knjigu. Vedran samo što je dobio neki honorar. Naručio nam je po „klipaču“. Pa još jednu. Iz džepa sam izvadio knjigu koja je upravo izašla u Tuzli – „Cirkus Evropa“. Potpisao sam je i gurnuo Vedranu preko stolnjaka načetog žeravicom.

Mada smo se znali godinama i ponekad bivali u istom društvu, nije imao pojma da pišem. Pivo je skoro netaknuto stajalo pred njim, čitao je pesmu po pesmu, sučući brke. Onda me je pogledao skoro detinjim pogledom i radosno konstatovao: „Ovim si me kupio!“ Pokazao je prstom na jednu stranicu.

Zvao je konobara.

To je bilo vreme kada se poezija plaćala pivom. A pivo poezijom.

Vijećnica

Drugi susret, značajan za ovu priču, bio je onaj sa zgradom sarajevske Vijećnice. Emira koja je studirala arhitekturu pitala me je da li znam koji je to stil. Nisam imao pojma. Pseudomavarski, rekla je. Toga sam se setio kada sam decenijama posle toga prvi put bio u Andaluziji. Iz nekog razloga austrougarske okupacione vlasti su presadile mavarsko-arapske elemente u sarajevsku kotlinu u kojoj su dominirali vitki minareti i istočnorimski potporni stubovi na tremovima džamija.

U polumraku Vijećnice proveo sam mnogo vremena, čitajući knjige koje nisu mogle da se iznose iz zgrade. Nacionalna biblioteka imala je slavnu prošlost, nju je posetio Ferdinand pre svog kobnog susreta sa Principom. Ja je pamtim po kamenim ogradama koje su vibrirale pod laktovima kada biste se na njih naslanjali na pauzi, gledajući sa sprata ogromnu utrobu čudesne građevine.

Serbien Belgrad Dragoslav Dedovic

Dragoslav Dedović, pesnik, esejista i kolumnista DW

„Dijalektika prosvetiteljstva“, „Protestantska etika i duh kapitalizma“, „Gutenbergova galaksija“, sve te knjige koje su pomalo vonjale na prašinu, razgovarale su sa mnom, zaštićene austrougarskim zidinama. Nekada bih ostao tamo celi bogovetni dan.

Predveče, kada je Sarajevo najlepše, seo bih na stepenice i slušao kako se ezan meša sa pulsiranjem moćnog basa iz obližnjeg kafea „Rock“. Bend Golden Earring prašio je deset godina stari hit Radar Love. To preplitanje ezana i holandskih gitarskih rifova u mojoj glavi punoj novozasađenih ideja, dok su se na okolnim brdima kao upaljači na koncertu palila svetlašca u mahalama, za mene ostaje najintimnije Sarajevo, ono koje je nemoguće uništiti.

Plamen do Nirnberga

Ostaje mi samo još da kažem šta sam radio tog 26. avgusta 1992. Bila je subota. U Nirnbergu su devojke velikodušno pokazivale noge već preplanule od vrelog leta. To sam posmatrao iz dobrog rakursa, rintajući u podrumskoj kuhinji. Radio sam u kafeu koji se zvao „Kajevski“. Tek četiri meseca sam bio emigrant, sporazumevao sam se sa ljudima u kuhinji na jednostavnom engleskom uz pokoju nemačku reč i mnogo gestikulacije.

Šef me je pozvao da pogledam nešto na televizoru koji je bio ugrađen iznad šanka.

Nisam puno razumeo, ali nije ni bilo potrebno. Slike su bile jednoznačne. Vijećnica je gorela plamenom koji nije ostavljao nade. U tom plamenu će kao na srednjovekovnoj lomači biti opepeljene sve one knjige koje sam pročitao. Uz njih i moje dve zbirke koje sam pre rata objavio u Sarajevu i Tuzli pa su ih izdavači bili obavezni poslati na katalogizaciju u nacionalnu biblioteku. Ali i knjige svih mojih prijatelja.

U prvom trenutku nisam se uplašio za hartiju već za ljude. Za sve koji su ostali u mišolovci sarajevske kotline. Mislio sam i na one koji su kumovali ovom sramotnom činu, na srpske paravojne intelektualce na čijem čelu je bio jedan neostvareni pesnik. Oni su ubijali sopstvene reči zatvorene u pseudomavarsku ljušturu. Ubijajući Sarajevo oni su ubijali nedužne ljude, ali i sebe u njemu.

Tu vrstu autodestrukcije nisam mogao pojmiti. Nisam dobro spavao te noći. Polusnom su lebdela ugljenisana slova svih jezika ovog sveta. Beli pepeo slova kako poput zaborava sipi po gradu.

Jedan je vredan kao hiljade...

Mnogo docnije sam saznao da je Boro Pištalo – jedna od boemskih i intelektualnih institucija grada Sarajeva – bio direktor Narodne i univerzitetske biblioteke Bosne i Hercegovine tog prvog ratnog avgusta, te da je svojim rukama uz pomoć građana izbavljao knjige sa lomače potpaljene na Palama.

Treba li reći da je Boro Pištalo bio hercegovački Srbin, univerzitetski profesor, erudita i humanista, te da je takav kakav je bio predstavljao ono najbolje što je Bosna i Hercegovina imala. Stoga mi beše čast da me je njegov sin, Vlado Pištalo, s kojim prijateljujem, u Beogradu upoznao sa ocem. Već je bio ostareo, ali priliku za druženje u „Staroj Hercegovini“ nije propustio. Te se večeri rado sećam.

Bore evo već tri godine nema, a zvanično Sarajevo se ponaša kao da ga nikada nije ni bilo. Ali ga njegovi sarajevski drugari – svi do jednog – pamte.

Nepravedno je da zlo u ljudima ostavlja dublji trag od dobra. Jer još od onog mračnog Grka Heraklita znamo da je jedan vredan kao bezbroj njih, ako je najbolji.

Juče u koje verujemo

A Vedran Smajlović, čovek s početka ove priče? Njegovi i Borini putevi su se, u to sam uveren, nužno ukrštali po sarajevskim kafanama.

Nedugo nakon tog dana kada je gorela sarajevska Vijećnica bio sam u društvu jedne Sarajke, Nataše. U Regensburgu na Dunavu prekraćivali smo veče pričama o zemlji iz koje smo izašli, ali koja nije htela da izađe iz nas. Tada je na nemačkoj televiziji počeo dokumentarni prilog o Sarajevu. Vedran, onakav kakvog pamtim, samo sa melanholičnom senkom na licu, držao je violončelo na gotovs. Sedeo je okružen ruševinama. Nisam odmah prepoznao unutrašnjost Vijećnice. Zasvirao je Yesterday od Bitlsa.

Nešto me ščepalo za gušu i nije mi dalo da prodišem. Nataša je bezglasno plakala.

Tako je Vedran postao globalni amblem – čelista iz Sarajeva, o kojem su američki metal bendovi snimali svoje numere, a klasični kompozitori ostavljali notne zapise. Lice sa bilborda na provincijskoj stanici u Nemačkoj.

Snaga otpora u gudalu.

Voleo bih da je tako. Vedran je preko Severne Irske, čuo sam, otišao za Njujork. Nadam se da je tamo našao kafe sličan „Zvonu“.

A, da. Ona pesma koja je kupila Vedrana zaista je bila kratka. Komičarev epitaf  se sastoji iz jednog jedinog stiha:

Sada sam ja kikot, a vi – grimasa.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM